ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА

Светислав Првановић:

ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ  КНЕЗ  БОРНА ОСНИВАЧ  ПРВЕ  ХРВАТСКЕ  ДРЖАВЕ

Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу, на основу одлуке свог Одјела за философију и друштвене науке, донете на седници од 27. новембра 1956. године, штампала је ову расправу у 311. књизи „Рада“, на стр. 304 – 311. Да би расправа била доступнија читаоцима из Тимочке крајине, овде се објављује поново, у нешто измењеном и допуњеном облику. Оно што је овом приликом убачено као ново означено је испод текста напоменама 3), 5) и 8).

I

П

ојава хрватског кнеза Борне из прве половине IX века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три-четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.[1]

Ја бих, међутим, рекао да је то било сасвим друкчије. Покушаћу да то и докажем.

Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).[2]

Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран[3], потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.

Пошто је установио као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које због географске удаљености није могло имати с Тимочанима ни ближег додира ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао Ајнхардов запис. У тексту »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum …« ставио је зарез иза речи Guduscanorum, па је тако добио: »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum, et (legati) Timocianorum…«.[4] Он је тако Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је тиме као мисаона целина потпуно искидан.

Тако је код Рачког испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво, посланици Абодрита, тзваних Бодрића или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго, посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана; и треће, посланици Тимочана, који су се (сами, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве. Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну чак означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку. Она се ваљда десила, по његовом домишљају, на тај начин што су на франачки двор једновремено стигла сва три посланства, браничевско и тимочко из Подунавља, а гудушчанско из подножја Велебита.

За такву претпоставку, судећи по свему нема реалног ослонца ни у оригиналном тексту, ни у логици забележеног догађаја. Рачки је тако поступио у оскудици података, а каснији наши историчари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из данашње источне Србије избрисано је из историје као да није ни постојало.

Ради се о племену Гудушчана, око кога је и настала читава забуна. Како је дошло до тога да њих Ајнхард 818. године запише заједно с Тимочанима и Браничевцима, а да су у даљим записима, већ идуће године, означени као становници Гацке? У ствари, то је једно исто племе. Од почетка VII до почетка IX века живело је у данашњој источној Србији, а потом је исељено у приморску Хрватску (можда цело, а можда само делимично).

Чиме се доказује боравак тог племена у источној Србији?

О томе говори на првом месту сам Ајнхардов запис. Што то Рачки није уочио, крива је она његова коректура, којом је он Гудушчане одвојио од Тимочана не само географски, него и од даљег наставка те исте реченице, која се до краја односи на оба племена. У том се наставку, наиме, говори како су та два племена, због сукоба с Бугарима, прешла у крајеве потчињене Францима. Испустивши то из вида, Рачки је у ствари испустио кључ којим се решавају многа питања у вези са Борном.

Кад се у Ајнхардово казивање уђе критички, с географске и историјске тачке посматрања, види се да је оно потпуно на месту, да има свој унутрашњи смисао и логику. Јер, ако су на Лудовиков двор дошли представници Тимочана и Браничеваца, настањених у подунавској области, а с њима су у истој реченици поменути и представници Гудушчана, онда и гудушчанску постојбину треба тражити у простору Подунавља.

Сви су они били у невољи због Бугара. Да би наследили срушену аварску државу у Панонији, Бугари су око 800. године прешли реку Искар у данашњој северној Бугарској и почели ширење на запад. С племенима данашњег српског Подунавља направили су најпре уговор о савезу (societas), а потом су прешли на њихово директно потчињавање. Три поменута племена, одашиљући посланике цару, имала су један исти план: да признају његову врховну власт и потраже помоћ против Бугара. Немогуће би било, чак и нелогично, да је од три посланства која су заједно ступила пред цара Лудовика једно (гудушчанско) могло да потиче чак из залеђа северног Јадрана. Године 818, кад је поменуто први пут, то племе је још увек негде у Подунављу, у племенском савезу с Тимочанима. Борна је тада био њихов заједнички кнез: dux Guduscanorum et Timocianorum.

То потврђује још један податак: На основу забелешке Константина Порфирогенита, грчког цара и писца из X века, загребачки часопис „Даница илирска“ писао је пре Рачког, још 1863. године, да је далматинско–либурнијски кнез Борна „био прије војвода Гудушчанах и Тимочанах“.[5] Нажалост, Рачки је ту подбацио. Он је знао само за Гудушчане у Хрватској, касније Гачане.

Њему није било познато да су хрватски Гудушчани дошли са истока, из своје првобитне домовине у Србији. Још почетком VII века, у време општег словенског досељавања на Балкан, то племе је прешло с леве стране Дунава и сместило се око реке Млаве, Пека и њихових притока, између Тимочана на истоку и Браничеваца на западу. И као што су тимочки Словени прихватили од затечених староседелаца римско име Тимакус, па му одбацили завршетак „ус“ и реци дали име Тимок, а себи Тимочани, тако су поступили и њихови западни суседи: затекли су крај Пека римски град Гудускум (Guduscum) и назвали га Гудуск (без завршетка „ум“), а себе Гудускани.

Да су наши историчари обратили више пажње на име тог града, не би дошло до искривљавања историјских чињеница. Гудускум је ушао у научну литературу још док је Рачки био жив, али њему, на жалост, тај податак није дошао до руку. Наиме, он је питање Гудушчана погрешно преломио 1877. године (тада су објављена његова „Documenta historiæ croaticæ), а о Гудускуму је В. Карић 1887. године објавио ово: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли… и Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Guduscum био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо српско Кучево“.[6] А. Лазић, у Гласнику географ. друштва за 1939. год, такође помиње овај римски град.[7] У потврду његовог и Карићевог писања говори још један податак: на прелазу из VI века у VII римско-византијски војсковођа у овим крајевима звао се Guduis,[8] што је очигледно у вези са именом Гудускум.

Није, значи, Ајнхард погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, не знајући за град Гудускум, погрешно тумачили тај његов запис

II

У прилог ове тезе говори такође мишљење страних научника, који Гудушчане помињу под именом Кучана. Тако, Бугарин Марин Дринов, негдашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.[9] Рус А. Хилфердинг, говорећи о Јужним Словенима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.[10] Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује ово: „Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“.[11] Мада ни једном од њих није било познато да је назив Гудушчани дошао од имена града Гудускума, они су ствар ипак правилно поставили. Из Ајнхардовог записа, онакав какав је, само су извукли логичне закључке.

Да су Кучани у Србији и Гачани у Хрватској једно исто, показују и њихова имена, која имају исто језичко порекло. Словени Гудускума и околних крајева понели су у почетку племенско име Гудускани. Доцније су његову латинску основу Gudus свели на Gud (слично као: domus, дом; Timacus Тимак, касније Тимок) и тако су своје име пословенили у „Гудчани“. Даља његова метаморфоза вршена је овако:

У Србији: Гудчани, Гутчани, Гучани, Кучани.

У Хрватској: Гудчани, Гъдчани, Гадчани, Гатчани, Гачани.

Испадање гласа „д“ испред гласа „ч“ извршено је у оба случаја, јер је то општа појава у нашем језику (на пример: Судчевић, Сутчевић, Сучевић; Градчац, Гратчац, Грачац). Међутим, кад се радо о једном истом првобитном имену (Гудчани), поставља се питање како је у Србији и Хрватској дошло до друкчијих промена у почетном слогу. Другим речима, како је могло једно исто племе да се назива друкчије у старом крају (Кучани), а друкчије у новом (Гачани)? Исељавањем тог племена на запад, у старом крају није ишчезао сваки траг његовог имена. Ту је остао град Гудчево, касније српско Кучево, а могао је остати и део племена, чак и већи део. То исто име морали су понети и они околни Словени који су населили испражњени простор. Тако су временом од једног племена формирана два посебна племена и посебна имена.

У Србији је почетни глас „Г“ претворен у свој задњенепчани парњак „К“ (као: мозаг, мозак). Није познато када је то извршено. Средином X века чини се да је арапски путописац Масудија поменуо Кучево (или Кучајну), али у искривљеном облику: Кнашанин.[12] У XIV веку помиње се под досадашњим именом, као Кучево („Железник на Кучеву“).[13] У XV веку ту је управљао неки »Tomcus, starosta Rasciæcomes cucievensis et branicevensis«[14] (Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски). Под тим именом га у средњем веку и сви страни писци (Kuchov, Kucho, Cuciæna, Cuceva).[15] Данас то име носи варошица Кучево, планина Кучај, село Кучајна и речица Кучајна.

Када је у Хрватској први слог „Гуд“ претворен у „Гад“, тешко је знати. Константин Порфирогенит, који је Гацку поменуо средином X века, писао је још увек глас „у“: Goutsiska[16] (словенски: Гутска, затим Гътска, касније Гатска). Значи да се тек доцније формирао назив Гацка за реку и крај око ње, а Гачани за становнике тог краја. Налазећи да су „имена Крбаве, Лике и Гацке сасвим тамна постања и значења“, Шишић је својевремено тврдио да она „безувјетно нијесу словенска, па ни романска,[17] већ да могу имати везе са последњим остацима Авара међу Хрватима. Из наведених података се међутим види да то тврђење, уколико се односи на Гацку, не одговара стварности. Њено име је романског (римског) порекла, а донето је из источне Србије.

III

Сада се појављује друго питање: Зашто су се Гудушчани одселили на такву даљину? Има ли потврде у историјским догађајима за тако необичну сеобу?

Из цитиране Ајнхардове вести види се само то да су Гудушчани и Тимочани прешли у франачке крајеве (ad nostros fines se contulerant). Али како разумети то прелажење, управо ― да ли су се иселили из свог завичаја некуда на запад, или га само ставили под франачку заштиту, тј. испод власти бугарског хана прешли под врховну власт франачког цара, не може се сигурно знати.

Има доста историчара (К. Ј. Јиречек,[18] А. Хилфердинг,[19] Ст. Станојевић,[20] Љ. Јовановић,[21] П. Срећковић[22]) који одбацују могућност сеобе и говоре само о проширивању франачке врховне власти до иза Видина. Они то као да закључују из саме Ајнхардове забелешке, по којој однос Тимочана и Гудушчана с Бугарима није био обично поданство, него само савезништво (societas), из кога су они иступили као слободна уговорна страна (a Bulgarorum societate desciverant).

Други писци пак сматрају, особито Фердо Шишић, да су се Тимочани (он само о њима говори) стварно иселили. Јиречек такођер сматра да су се и Тимочани иселили, али не сви, већ само један њихов део. Куда? ― „Негде ближе међама франачким, односно Људевитовој области“, одговара Шишић.[23] Из чињенице да Гудушчане видимо у Хрватској већ 819. године, Шишићева претпоставка изгледа вероватнија, бар у односу на Гудушчане. Њихова сеоба је извршена у сваком случају, па било пре доласка Борниних посланика на франачки двор, било доцније, кад је почео Људевитов устанак.

Околности које су је изазвале добро су познате. То је био Људевитов устанак на Франке, који је Гудушчане и Тимочане раставио још док је припреман. Било где да су се затекли пред почетак тог догађаја, они су своју заједницу растурили и свако је кренуо својим правцем. Заједнички вођа Борна, који као да је био само кнез Гудушчана, а Тимочани му се придружили привремено, због невољима с Бугарима, није пристао на Људевитове планове. Од савеза са Францима Људевит је успео одвратити само Тимочане.

О томе је Ајнхард записао ово: »(Liudevitus) Timocianorum populum, qui dimissa Bulgarorum societate ad imperatorem venire ac dicioni eius se permittere gestiebat, ne hoc efficeret intercepit«[24] (Људевит је народ Тимочана, који су се одвојили из заједнице с Бугарима и дошли цару, желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учини). Тимочани, као веће племе од Гудушчана (Ајнхард их овде назива тимочким народом), притом више огорчени на туђинску власт, због директног притиска од стране Бугара, напустили су Борну и придружили се Људевиту.

Шта је у побуњеној средини могао да учини Борна, који се са својим племеном определио за Франке? Тешко је знати када и како, али Франци су њему морали омогућити да своје племе некуда склони, што даље од устаничких области. Тако су Гудушчани смештени између Велебита и Мале Капеле, јер је онај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе (припадао је кнезу Приморске Хрватске). Планинско земљиште на које су дошли одговарало је оном са кога су пошли, и њима није било тешко да се прилагоде. Ако су у тим крајевима заиста тада живели последњи остаци Авара, како Шишић претпоставља,[25] смештај Гудушчана извршен је без потреса. Померање домаћих (хрватских) племена није морало да се врши.

Тиме је била одлучена и Борнина будућа улога. У том догађају треба тражити основни узрок његовог држања у току устанка. Али, да његова оданост цару Лудовику буде сигурнија, јача од осећања солидарности с побуњеном браћом, Франци су подстакли и његове личне амбиције. Сукобљени с народним покретом на огромној територији, од Тимока и Видина до Соче и Трста, они су своју победу могли да планирају само у наслону на домаће снаге, на Борну пре свега. А он је у свему томе, пошто се назад више није могло, гледао повољну прилику, за себе, за своје личне интересе.

Тако Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској.[26] Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Идуће године, кад је водио на Купи ону велику битку с Људевитом, био је већ dux Dalmatiæ. У трећој години устанка (821.) Борна постаје dux Dalmatiæ atque Liburniæ, дакле кнез целе Далматинско-хрватске државе.

Из градације ових титула, у вези са свим што је до сада изложено, може се извући само један закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Његове титуле, по поступном пењању и временском редоследу, само се тако могу тумачити. Тако их је тумачио Бугарин Дринов.[27]

Званична хрватска историографија, кроз гледиште Ферда Шишића, заступа сасвим друкчије мишљење. Без података о правом Борнином пореклу и његовом претходнику на кнежевском положају, Шишић је почетак Борнине владавине помакао уназад за десетак година, да њиме попуни празнину у историји. Он, наиме, претпоставља да је Борна постао кнезом много раније, негде око 810. године.[28]

У оскудици јачих аргумената Шишић наводи да су под Францима у хрватским земљама постојале само две вазалне државице, Посавска и Хрватска Хрватска, и да је Борна Приморску добио пре устанка, као наслеђе од Вишеслава, свога евентуалног претходника, можда и оца.[29] По Шишићу, Приморска Хрватска била је јединствена политичка целина од Раше до Цетине, и зато разни називи за Борну у летописима франачким нису ништа друго до „голе титуле“.[30] Шишић тврди да Далмација (јужно од Крке) и Либурнија (од Крке до Раше у Истри) нису могле бити предаване Борни у виду награде, а још мање да су могле бити растављене као државна целина и њему предаване одвојено, прво једна, а доцније друга.

Низ чињеница, међутим, говори да Франци јединствену домаћу власт у тој кнежевини, ако су је стварно и утврдили раније, нису могли сачувати у току устанка. Дуготрајан византијско–франачки рат због њених приморских крајева завршен је тек 812. године, миром у Ахену, а 817. године на франачком двору још увек су расправљали тешке спорове између далматинских Романа и Хрвата.[31]

Још неопорављену од последица рата и тих трзавица, формирану од становништва неједнаког по језику, вери и култури, Франци су је били предали у руке својим окрутним феудалцима и домаћем кнезу. Нашавши се у вртлогу супротних интереса и струја ― византијске, народне и латинско–франачке а уз то врло сиромашна, кршевита и неплодна, Приморска Хрватска је била зрелија за устанак од Посавске. Према томе, сасвим је вероватно да су догађаји у побуњеној Посавини имали одјека и у Приморској Хрватској и да су њу Франци тешко могли сачувати као јединствени политички организам.

Устаничке победе у Посавини морале су заталасати и народ у приморју, што је изазвало код племенских старешина, а потом и код самог кнеза, пометњу и колебање, попуштање верности франачким господарима. Да није било тога, зар би Људевит могао продрети онако лако с војском у те крајеве и провести у њима целу зиму (819. – 820.), сатеравши Борнине присталице у утврђене градове?[32] Даље, зар би Људевиту у то исто време приступили и Словенци из области Трста и Соче и зар би га Фортунат, митрополит Истре, подстицао на борбу и слао веште мајсторе да му подижу тврђаве?[33]

Ако су још истините вести да су се у све то умешали и Византинци, помажући Људевиту да савлада Борну,[34] онда све то показује да је у Приморској Хрватској стање било хаотично и да је она тешко могла сачувати предратно јединство и предратну власт. Њу је Борна из метежа и раздробљености имао тек стварати, наравно, уз помоћ Франака. Пошто су одстранили све сумњиве и колебљиве, међу њима и ранијег кнеза, Франци су се ослонили на Борну и пренели на њега сву власт, најпре у Далмацији, а потом и у Либурнији.

Какво је стање и расположење владало у народу, показује случај Борниних Гачана. Оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, они су у борби на Купи пребегли на Људевитову страну. Како износи летописац, поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, морао је поново покоравати своје Гачане: »Guduscani domum regressi, iterum a Borna subiuguntur«[35]. Из латинског израза „итерум“ (поново, опет, по други пут) јасно се види да је он и раније био њихов кнез. Али не у смислу Шишићева домишљања ― као кнез целе Приморске Хрватске, него као њихов саплеменик, вођа још из старог, подунавског краја.

Да попну Борну на положај вазалног владара, Франци су искористили један стари обичај хрватског родовског покрета: да се на кнежевски престол не долази по праву наслеђа, него на принципу народног избора. Није ту важно како је народ и колико подржавао Борнино наименовање, али је за њих то била погодна форма да њега дигну на положај кнеза. Кад је умро Борна (821.), они су на исти начин поставили за кнеза и Владислава, његовог синовца.

О томе летописац извештава: »Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est« (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).[36]

Све то очигледно говори да Ајнхард није уз Борнино име стављао само „голе титуле“, како Шишић мисли. Оне у ствари показују пут којим је Борна ишао навише, од малог племенског вође до владара вазалне државе. Како Хрвати пре IX столећа, по казивању Константина Порфирогенита, нису познавали „владу једног човека“, а кнез Вишеслав (пре Борне) вероватно да је био изборни старешина само неких делова будуће Приморске Хрватске, кнез Борна је био први који је, макар и као франачки вазал, завладао целом територијом Приморске Хрватске, од Раше до Цетине.

Само у том светлу могу бити прихваћене Шишићеве речи да се Борна „с правом може сматрати оснивачем Хрватске државе“.[37]

На крају, можда би се овом тезом могла објаснити још једна нејасна ствар. Реч је о догађајима при слому устанка (822.), кад је Људевит напустио Сисак, свој главни град, и пребегао Србима (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatiæ optinere dicitur, fugiendo se contulit).[38] Хрватски и српски историчари дуго су полемисали, често са шовинистичких позиција, где су могли бити ти Људевитови Срби. Све се најзад свело на закључак да су они живели негде око Врбаса, у западној Босни. Можда је стварно тако и било. Али не треба искључити могућност да су били Гачани. Извесне околности намећу ту претпоставку.

Не мислим да се сад треба позивати на распрострањеност српског имена ван племена првобитних Срба, који су заузимали данашњи Санџак и околне крајеве. Навешћу податке који се односе на Тимочане, Кучане и Браничевце. Мада су њихови предели до пред крај XIII века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у XI веку да су македонски Власи (Цинцари) „некада живели у суседству река Дунава и Саве… где сада (у XI веку ― С. П.) живе Срби“, у тврдим и неприступачним местима.[39] Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу само хомољско–кучајске планине, где су живели Гудушчани (Кучани), с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима. Одкуд њима српско име у XI веку?

Они су га, без сумње, наследили од својих предака, оних истих Кучана, Тимочна и Браничеваца о којима смо овде говорили. Подунавске Словене из IX века назива Србима, с извесном резервом, и сам Фердо Шишић. Ево како он у „Повијести Хрвата“ завршава поглавље о Људевиту: „Он је био једини хрватски владар који је поред себе окупио, поред панонских Хрвата, још и велики део Словенаца и подунавских Словена, зар Срба (тј. ваљда Срба ― С. П.), управљајући бар кроз једно вријеме судбином читаве земље од извора Саве до данашње сјеверне Србије“.[40]

Према томе, Гачани су поред свог ужег, племенског имена могли донети у Хрватску и српско име као своје. Вероватно да су их тим именом више називала околна (хрватска) племена, да би их тиме означила као дошљаке у оне крајеве. Износећи како је Људевит из Сиска побегао Србима (ad Sorabos… fugiendo se contulit), Ајнхард је можда мислио на Гачане, за које је чуо да их називају и Србима. У прилог те претпоставке говори неколико момената.

Прво. У познатој борби на Купи 819. године Гачани су напустили Борнине редове и прешли на Људевитову страну. Зар није тада Људевит могао, запавши у критичан положај, да побегне управо ка њима? Он је могао очекивати да ће га они, као осведочени пријатељи, склонити и помоћи много боље од Срба у Босни, чак преко Врбаса с којим га није везивало ништа.

Друго. Летописци кажу да је Људевит, добегавши Србима, убио једног од њихових кнезова (uno ex ducibus eorum),[41] управо оног који га је примио, и да је тако завладао оним крајем. Какво је то племе са више кнезова, кад се зна да су сва наша племена имала у оно доба главног старешину? Ту се опет може мислити на Гачане. Јер само они су, одласком Борне на већи положај, могли остати с неколико нижих старешина, који су управљали у Борнино име. Долазак царског бунтовника у њихове племе могао је да изазвати међу њима пометњу и раздор, а онда је све то рашчистила Људевитова оружана пратња, уз помоћ његових присталица међу самим Гачанима.

Треће. Људевитово држање не одаје изгубљеног човека, очајника који лута без циља. Долазећи међу Гачане, одасвуд заклоњене планинама, он је могао покушати два излаза: најпре мирење са Францима, чија се војна сила сручила на његову Посавину, а ако му то не успе (као што није ни успело), да се пребаци у Далмацију, где је на власти био опет један Гачанин, Борнин синовац Владислав. Према томе, одлазак међу Гачане можда је био покушај Људевитов да се преко њих повеже с Борниним ујаком Људемислом, преко њега с кнезом Владиславом, а потом и са Францима.

Његова је ствар, међутим, била коначно изгубљена. Док су се франачки феудалци ширили по његовој Посавини а Тимочани опет дошли под Бугаре, Људевит бежи у Далмацију, у двор старог Људемисла. По наређењу Франака, ту је ускоро и убијен, на преваран начин, свакако са знањем кнеза Владислава. Заједничка држава Јужних Словена, какву је он покушао створити још у оно време, могла је бити створена тек у далекој будућности, после 1100 година.

Чињеница да су Хрвати у IX веку прихватили за владара Борну, дотадашњег кнеза тимочко–кучевског, а да су са Људевитом, господарем Сиска, повезали судбину чак далеки Тимочани, јасан је доказ да је народ био близак један другом, али да су у њему туђинци, онда као и доцније, подстицали неслогу и раздор и тиме омели стварање заједничке државе.


Литература:

1) Шишић Фердо: Повјест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб, стр. 313.

2) Шафарик, Павле Јосиф.: Слованске старожитности, Праг, стр. 224.

3) У истом облику Ајнхардов запис су објавили Ст. Станојевић и В. Ћоровић (Извори за српску историју, Београд, 1921, стр. 51.)

4) Рачки Фрањо: Documenta historiæ croaticæ, Загреб, 1877, стр. 320.

5) Даница Илирска за 1863. годину, бр. 8 (од 28. II)

6) Карић Владимир: Србија, Београд, 1887, стр. 861.

7) Гласник Географског друштва за 1939. годину; свеска 25, стр. 14. (чланак Антонија Лазића)

8) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 225. и 230.

9) Дринов Марин: Поглед врху происхождениет на български народ и началото на българска история, Виена, 1869, стр. 31.

10) Гильфердинг (Хилфердинг), Александр Фёдорович:Писма о историји Срба и Бугара, Београд 1857, стр. 34.

11) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 227.

12) Симић Василије: Историјски развој нашег рударства (цитирано према књизи „Уметничка обрада метала“, Београд 1953, стр. 3.)

13) Уметничка обрада метала, стр. 4 (издао Музеј примењених уметности).

14) Шафарик П. Ј.: наведено дело, стр. 227.

15) Лазић Антоније: наведено дело, стр. 14.

16) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 313;

Стојановић-Ћоровић: наведено дело, 70.

17) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 14.

18) Јиречек, Константин Јозеф: Историја Срба, Београд 1911, стр. 185.

19) Хилфердинг, А. Ф.: наведено дело, стр. 34.

20) Станојевић Станоје: Историја Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1920, стр. 18.

21) Јовановић Љубомир: О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909, стр. 131.

22) Срећковић Пантелија: Историја српског народа, књига I, Београд 1884, стр. 170.

23) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 312.

24) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 224.

25-26) Шишић Фердо.: наведено дело, 680 и 310-314.

27) Дринов Марин: Южные славяне и Византия в X век, Москва 1876, стр. 37-38.

28-30) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 310.

31) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 313.

32) Јиречек, К. Ј.: наведено дело, стр. 185.

33) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 314.

34) Манојловић Гавро: Јадранско приморје, стр. 71-72;

Грот, Яков Карлович: Известия Константина Багряна о Сербах и Хорватах, стр. 120 (према Ф. Шишићу).

35-38) Шишић Ф.: нав. дело, стр. 310, 318, 664. и 315.

39) Васињевски В. И Јернштет Ј.: Кекаумени стратегикон (објављено 1896. године у Петрограду); овде цитирано према нав. делу Љ. Јовановића, стр. 115.

40) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 316.

41) Рачки Фрањо: наведено дело, стр. 327.

(Развитак, 1962,бр 4-5)

Мапа словенских племена на којој се види расрострањеност тимочког „народа“ од Мораве скоро до црног Мора (до реке Јадре тачније у источној данашњој Бугарској, „захваљујући“ Русима крајем 19.века

словенска племена

Poreklo imena Timok i Timočani

Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН

С
удећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.
Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имана Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.
Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок). Археолог Вулић сматра да се први од њих налазио на Сврљишком, а други на Белом Тимоку, код данашњег села Равне. Поред своје редовне посаде, Римљани су држали у тимочкој области и помоћне трупе, састављене од домородаца, које су носиле назив Timacenses pseudocomitatenses односно Timacenses auxilarii (Тимочка помоћна војска). Значи да су они то име, настало у тамној, далекој давнини близу Дунава, прихватили и проширили на целу данашњу Тимочку крајину, као име њених река, градова, војних јединица итд.

Ово се такође помиње у V и VI веку, када је овим крајевима владала Византија, као наследница источног дела римске империје. Пишући како је цар Јустинијан подигао (или обновио) неких 27 градова у долини Тимока, византијски писац Прокопије наводи међу њима два чија имена почињу са „Тима“. Један се звао Тимадоксион (што значи „Тимочане дочекује“), други Тималкиолон (Тимочане брани, Тимокобран). Они су, као и сви други, служили сузбијању све чешћих и дубљих упада „варвара“ с оне стране Дунава, међу којима крајем VI века преовлађују словенска племена.
На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.
У VII веку траг истог имена налазимо код познатог равенског географа у Италији. Он је на Тимоку забележио град Тимагон, положен нешто северније од данашњег Књажевца. Вероватно да су ту Словени обновили стари римски Тимакум, променивши му назив у Тимагон.
У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским хановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.
Бачени у један забитап, историјски мртав простор, на коме су од првобитне, ибарско-лимске Србије били одвојени великом даљином, а од својих наметнутих татарско-бугарских феудалних господара друкчијим расним пореклом, језиком, вером, обичајима итд, Тимочани су вековима живели као аморфна, затворена словенска група. У друготрајном процесу окупљања раштрканих племена око српског и бугарског језгра, они су чували своје локално осећање и локално име, а тиме и своју етничко-племенску индивидуалност.
Када је и како дошло до њиховог духовног стапања са српским народом, које се најзад завршило њиховим припајањем Србији, то је питање за посебно расправљање.

(Razvitak, 1961,br 3)

Legenda o Videnu zmaju

U Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Ðurđevdanu. Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, još nije potvrđeno.

Sreten Petrović, intervju:

Ovih dana bi trebalo da pravimo jedan etno-film u selu Periš, koje se nalazi 25 kilometara od Svrljiga. Svojevremeno sam pisao da ime dolazi od Peruna, a ne samo po nazivu mesta već i zato što je u čitavom kraju četvrtak pazarni dan, četvrtak je posvećen bogu Perunu. Ali, da se ne zavaravamo, nisu Srbi sve „izmislili“. Svi mi sa ovog kontinenta smo iz istog ležišta, indoevropskog. Nemci imaju Donara, udarača i donerstag, četvrtak, dan posvećen njemu. U rimskoj mitologiji je to Jupiter i posvećen mu je četvrtak. U engleskom se četvrtak kaže trsdej (Thursday), a u njihovoj mitologiji Tor je takođe gromovnik.
Ali, da se vratim filmu o Perišu. Tu ćemo snimati proslavu sv. Đorđa, koju slavi čitavo selo. Određuje se domaćin, takozvani kolačar. Ide litija, a kraj jednog krečnjačkog kamena se kolje jagnje i to tako da taj kamen bude obliven krvlju. Tu je bio hram naših paganskih božanstava. U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.

Večernje Novosti, 22.05.2005; Strana: 15

U istočnoj Srbiji se verovalo da zmaj može i da zaboravi na svoje dužnosti. To bi se desilo kada je u ljubavnom zanosu zaboravio svoju ulogu kišodavca. U selima južno od Zaječara za sušu su krivili žene za koje se mislilo da žive sa zmajem. U Selačkoj bi takvu ženu silom okupali, pošto se smatralo da joj tada zmaj više neće dolaziti i da će suša prestati. U slučaju suše, zmaja su naročitim postupkom isterivali iz sela. Postojji dokument da su stanovnici Velikog izvora 1908. godine isterivali zmaja iz sela, pošto je nastala suša kada se on nalazio kod seoskih žena. Prvanović je zabeležio dva slučaja proterivanja zmaja (1935. i 1946. godine). Zmaj se proterivaoopštom bukom, zvonjenjem u klepetuše, duvanjem u pištaljke, lupanjem u kante, tarabe itd. Ljudi su ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovita mesta, prevrtali sanduke, kace, korita. Običaj se nazivao „mugajle“ a izvodili su ga goli učesnici.

Sreće se verovanje da je bilo i ženskih zmajeva. U marinovcu se pričalo kako je neki mladić na kladencu našao „litar“ (pojas), pa kada ga je uzeo, pred njim se stvorila lepa devojka. To je bila „zmajica“. Inače se verovalo da su deca rođena sa zmajem muškog pola.

No, ako žena ipak želi da se oslobodi zmaja, treba da se kadi svojom kosom ili treba da pronađe i zapali šuplju bukvu u kojoj je zmaj. Mislilo se da zmaju može da naškodi i vrela voda, pa se pod komin podmetao kotao sa ključalom vodom, kako bi pi dolasku zmaj u njega upao i izgoreo. U Svrljigu i okkolini se verovalo da žena može da se oslobodi zmaja ako se poda „nečistoj veri“ (nehrišćaninu). Takođe se verovalo da žena može odbiti zmaja ako pri sebi ima česticu loja od sagorelog zmaja. Taj loj se mogao pronaći kada se sagori šuplje drvo u kome se verovalo da se nalazi zmaj. U Svinjici se smatralo da se žena može osloboditi veza sa zmajem ako se kadi travom „ojdoljan“ ili „zmajevim krljuštima“. One se obično nalaze oko ognjišta iznad koga se zmaj spuštao u kuću kroz komin. Te se krljušti ne mogu sakupiti rukama, već se mogu uhvatiti pomoću voska.

Konspirolog Dejvid Icke u svojoj knjizi „Najveća tajna“ tvrdi da potomci zmajeva ukrštenih sa ljudima zapravo upravljaju svetom. Najuticajnije Kraljevske loze tokom istorije, kao i loze veoma uticajnih porodica imaju „zmajsko“ poreklo.

http://www.bastabalkana.com/?p=1500

http://www.bastabalkana.com/?p=1521

Doba jure na Staroj planini

SRPSKI PARK IZ DOBA JURE

MORSKI DINOSAURUSI ŽIVELI NA STAROJ PLANINI

Srbija je najduži deo svoje istorije provela ispod mora, ili kao priobalna tropska zemlja. Iznad beo­gradske Slavije milionima godina plivali su kitovi, kraj Paraćina vrebali krokodilima po Staroj planini trčkarali mali dinosaurusi, otkrivaju naučnici.

Čudne morske životinje zamenili su preci slonova, žirafa i lavova, koje je iz Šumadije ledeno doba oteralo u Afriku. Okamenjeni ostaci drevnih biljaka i životinja, koji otkrivaju dav­nu prošlost, kriju se u dubini neobič­nog balkanskog tla, za koje geolozi tvrde da je odvajkada bilo jedno od najnemirnijih tačaka na planeti.

Kada bi se istorija Zemlje prikazala kao dvanaestočasovni film, eksplozija života trajala bi poslednjih sat i po, a ljudski rod pojavio bi se tek u poslednjoj sekundi!

Prva živa bića nastala su pre oko 3,8 milijardi godi­na pod vodom, koja im je bila štit od smrtonosnog ultraljubičastog zrače­nja u, još uvek, retkoj atmosferi.

Najstariji tragovi života u našoj zemlji potiču iz vremena kad su iz­nad nje hučali talasi praokeana Tetisa, u kome su plivale prve ribe sa če­ljustima.

Ubica zvani ledeno doba

Kopno toga doba bilo je podeljeno na četiri kontinenta sa čudnim imenima: Atlanta, Fenoskandija, Angara i Gondvana. Tada su se tek po­javile prve biljke i stonoge. ;

– Na zapadu Srbije pronađeni su organizmi koji su živeli na morskom dnu, stari od 400 do 500 miliona godi­na: neobični zglavkari trilobiti i mekušci brahiopodi, nalik današnjim puževima, a u istočnim krajevima ot­kriveni su fosili graptolita, morskih polipa – kaže biolog Miodrag Jovanovic, jedan od stručnjaka za praistoriju Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.

Sledećih stotinak miliona godinana nemirnom tlu kontinenta izrasle su prašume džinovskog drveća, od kojih potiče današnji ugalj, na obale su izašli prvi vodozemci, a vazduhom su zujali ogromni insekti.. Mora su bi­la prepuna najrazličitijih ajkula, čiji su ostaci nađeni i kod nas. Praistorijsku idilu prekinulo je ledeno doba i ubilo 95 odsto živih bića na Zemlji. Preživele jedinke ubrzano su evolui­rale, započinjući eru vladavine dinosaurusa. Kontinenti su se približavali jedan drugom, sve dok se pre oko 260 miliona godina nisu spojili u jedin­stveno kopno – Pangeu.

U zemljotresima neopisivih razmera, pre oko 160 miliona godina, superkontineht se raspolovio na Gondvanu i Lauraziju, a delovi Balkana prvi put su pro­virili iznad nivoa mora. Međutim, tektonski poremećaji ubrzo su ih za­dugo vratili pod morske talase.

-Srbija se nalazi u delu nalazi u delu Evrope gde su se dešavale izuzetno česte i snažne geološke promene u poslednjih 60 do 70 miliona godina. Za razli­ku od delova Zemlje gde je tlo bilo mirno i gde danas nalazimo uredno poredane slojeve sa fosilima, kao na parčetu torte, ovde je more odlazilo i vraćalo se zbog velikih tektonskih promena. Taj proces trajao je dese­tak miliona godina, ostrva su se izdi­zala i tonula, zajedno sa živim svetom na njima, a ostaci kopnenih životinja pomešani su sa fosilima primitivnih kitova i riba – objašnjava Jovanović

.

Oticanje Panonskog mora

Burne promene u Žemljinoj kori uništavale su svedočanstava o pret­hodnim živim bićima, jer se tlo neprestano cepalo i lomilo, a komadi su se nekada presavijali jedni preko drugih kao harmonika. To je, kažu paleontolozi, razlog što se između dva sloja s fosilima nalaze prekidi, koji su trajali i po 5-6 miliona godi­na. Dodatnu zbrku uneli su mnogo­brojni vulkani, a sudbinski potres izazvan je izdizanjem velikih venačnih planina, prvo Alpa, na koje su se nadovezali Dinaridi i Karpati, jer se afrička kontinentalna ploča podvukla ispod evropske i zgužvala je kao hartiju. Planinska barijera podelila je praokean na dva dela, a južna po­lovina Paratetis prekrila je Srbiju.

– Planinski vrhovi izvirili su iz pu­čine kao arhipelazi ostrva, na kojima se razvijao kopneni život. Na Staroj planini, pokazuju tragovi, živeli su dinosaurusi, a kraj obala okeana, u Šumadiji i Pomoravlju, mnogobrojni krokodili, čiji su ostaci nalaženi u kopovima Popovca, kraj Paraćina.

Sve vreme traju strahovite tekton­ske promene, zbog kojih se Paratetis čas povlači ka Aziji, čas ponovo vra­ća u Evropu, stvarajući polako dana­šnje korito Dunava – opisuje Jovanović.

Mlade planine izdigle su se u je­dinstven lanac koji se od centralne Evrope, preko Balkana i Male Azije proteže sve do Himalaja, a okean se raspadao na manja mora. Dinosau­rusi su izumrli, planetu osvajaju sisari.

-Panonsko more, koje je pokrivalo veliki deo Srbije, čitavih 12 milio­na godina povlačilo se koritom Du­nava. Potpuno je nestalo tek pre oko 5 miliona godina, ističući kroz Đerdap u poslednji ostatak praoke­ana Crno more. Sve vreme kopno Srbije bilo je pokrivena tropskim ili suptropskim džunglama i savanama, jer su kolebanja klime bila mala, čak i tokom ledenih doba. Kraj obala nestajućeg mora živele su životinje ko­je su danas karakteristične za sever­nu Afriku: mamuti i mastodonti, preci današnjih slonova, lavovi, sabljozubi tigrovi, žirafe, hijene, zebre, nosorozi, majmuni – kaže Zoran Markovic, šef geološkog odeljenja Prirodnjačkog muzeja.

Seoba životinja u toplije krajeve počela je pre oko 8 miliona godina, kad je stvorena kopnena veza Mediterana sa severom Afrike. Međutim, fosili iz tog perioda pokazuju da su Balkan i Mala Azija bili magistrala migracija modernih životinjskih vr­sta, uključujući i ljudske pretke.

– Tokom istraživanja našli smo u centralnoj Srbiji groblja životinja koje su karakteristične i za Malu Aziju i za centralnu Evropu, što nije slučaj sa Italijom ili Špamjom, za ko­je se dugo smatralo daleže na glav­nom putu migracija. Otkriće fosila . tropskih životinja u Srbiji dokazuje da je balkanski prostor bio spona kontinenata – zaključuje Markovic.

PATULJASTI REPTILI I UGLJENE ZVERI

Stara planina je mesto gde treba tražiti fosile dinosaurusa, a aktuelni radovi na presecanju brda radi izgradnje saobraćajnica su idealna prilika, kažu geolozi.

Ova praiskonska kamena gromada vrlo se malo menjala tokom desetina miliona godina, i prekrivena je debelim slojevima morskog taloga u komew sigurnmo ima skeleta džinovskih gmizavaca, ali na terenu nema istraživača koji umeju da „čitaju“ slojeve tla otkrivene građevinskim radovima.

-Pre 65 miliona godina ovde je bilo more u kome suživeli dinosaurusi, čiji ostaci bi mogli da se nadju u naslagama nataloženog krečnjaka.Pre dvadesetak godina nadjeni su tragovi za koje se smatra da pripadaju dinosaurusima,a u rumunskim Karpatima, koji imaju isti sastav kao Stara planina, otkrivani su fosili patuljastih dinosaurusa.

Problem je što se niko nije setio da tokom radova angažuje paleontologe, koji sada imaju idealnu priliku da, posmatrajući slojeve tla, upotpune istoriju-kaže Miodrag Jovanović.

Svi istraživači navode da je manjak novca glavni razlog za vrlo slabo istraženost praistorije Srbije. Čak i kada se zna gde leži fosili, paleontolozi su u dilemi da li da ih otkopavaju ili ne, pošto je skučeni deo Prirodnjačkog muzeja već prenatrpan, a ova nacionalna institucija se još od pre Drugog svetskog rata nalazi u zgrdai koja je „prelazno rešenje“, dok se ne napravi odgovarajući prostor za izlaganje i čuvanje eksponata.

Najstariji fosili sisara pronađeni u Srbiji, stari oko 30 miliona godina, otkriveni su u podzemnom rudniku uglja Bogovina, u istočnoj Srbiji. Rudari su u podzemnim kopovima nalazili čudne kljove i lobanje, i ispreli priču o misterioznoj „ugljenoj zveri“, koju su paleontolozi prepoznali kao dalekog pretka današnje svinje.

U rudniku Ugljevik, u Republici Srpskoj, ustraživači Zoran Marković i Miloš Milivojević našli su n ajstarije balkanske sisare, minijaturne jelene i glodare, koji su tu živeli pre oko 50 miliona godina.

Njihov najpoznatiji nalaz je ženka mamuta koja je pre 500 000 godina stradala u panpnskoj močvari, a 1996. su njene kosti otkrivene na dubini od 21 metar, u glinokopu fabrike Toza Marković u Kikindi.

Autor teksta: B.Subašić

Objavljeno u Nedeljnom telegrafu br.566, 28.februara 2007.

Staroplaninska vila

Гором језди Краљевићу Марко,
Гором језди а с гором беседи:
„Чарна горо пуна ти си лада
Кано срце моје што је јада,
Залуд теби твоја ладовина,
Кад у теби ладне воде нема,
Већ ја морам коња да закољем.
Да с’ напијем крвце од коњица
Те да своју жећцу ја утолим.“

Кад то зачу иза горе Вила
Та подвикну из грла бијела;
„Не кољ коња Краљевићу Марко?
Не кољ коња на Старој планини.
Не кољ коња непогани тела;
Већ ти пођи мало унапријед.

Сјезди Марко са Старе планине
На Виточа високог најезди,
Тамо има бунар вода ладна
Јуначкијем плећма ограђени
С девојачким косам оплетени,“
Пође Марко мало унапријед
Сјезди Марко са Старе планине
Мало ишо дуго нетрајало
Он ми нађе бунар воду ладну:
Јуначкијем плећма ограђену,
Девојачком косом оплетену.

Он ми клече да водице пије,
Ал подвикну чобан од оваца
А са Шаре високе планине:
„Не пи воде Краљевићу Марко!
Не пи воде непогани тело,
Ту су виле чедо окупале
Некрштено и не знаменовано.
Некрштено од петнајест дана,
Нит се смије нит ручице даје;
Већ ти пођи мало унапријед,
Унапредак на тог Качаника,
Па ћеш наћи бунар воду ладну.
Други бунар а друга водица:
Са јуначким плећма ограђену,
С девојачком косом оплетену.“

Пође Марко мало унапредак;
Па он нађе бунар воду ладну;
Са јуначким плећма ограђену
С девојачком косом оплетену.
Клекну Марко па се напи воде;
Па беседи своме добром шари:
„Давор шаро, Давор добро моје!
Ако ли ми неуватиш Вилу,
Неуватиш Вилу Загоркињу
Оба ћу ти ока изкопати,
А све четир ноге саломити;
Те се мучи по Старој планини
И Виточу високој планини,
Као Марко без шарина свога.
Ако ли је ти уватиш шаро!
Да знаш добре и поздраво шаро!
Оба ћу ти ока позлатити
Позлатити жеженијем златом,
Накитити дробнијем бисером
Подкитити драгијем каменом,
А све четир ноге подковати
Подковати са тим белим златом.
Па се дичи мој предобри шаре!
Па се дичи по свом свету белом,
Као Марко са својим шарином“

Текер Марко речи изустио,
Мину шара са Виточ планине
Са Виточа и са Качаника,
На велику планину Плашкаву,
Ка Србичком пољу широкоме,
Ка Србичком и Средачком побро!
Како звезда преко неба ведра.
Па увати Загоркињу Вилу.
Придржа је док јој Марко дође.
Како дође Краљевићу Марко
Одма шчепа Загоркињу клету
Како ју је Марко ударио,
Са црном је земљом саставио.

Милош .С.Милојевић, збирка:
Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара.
Оваку и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.
.. Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ, народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити

Kolidar „Zaječarac“

1897.godina,  Feliks Kanic, putopisac:

Zaječar je  najbogatija varoš u Srbiji  posle Beograda.

Zaječar – Stare knjige, posebno one iz zaječarskih knjižnica između 1836. i 1918. godine,izuzetno su svedočanstvo kulturnog identiteta grada. Preko deset godina njih temeljno proučava Karmen Gnječ Mijović, profesionalni bibliotekar u penziji. Tako je nastao njen obimni Katalog starih knjiga na 400 stranica, sa 12 registara i 25 dopuna velikoj Srpskoj bibliografiji. Autorka ovako ostavlja dragocen trajni zapis o izuzetno burnom razvoju Zaječara, od njegovog oslobođenja od Turaka, 1833.godine, do završetka Prvog svetskog rata, 1918.godine.

Tako saznajemo da je 1834.godine osnovana Timočka eparhija sa sedištem u Zaječaru, 1835.godine Zaječar je dobio osnovnu školu, 1836.ovde je počela da radi gimnazija, među prve četiri u Srbiji, a 1884.godine ili 1885. pojavio se kalendar „Zaječarac”, verovatno prva štampana knjiga u ovom gradu.

Prvi prenumeranti na prve retke knjige u tek oslobođenoj Srbiji pojavili su se u Zaječaru još 1834, a 1870.godine Zaječar je po broju pretplatnika na knjige bio na drugom mestu u Srbiji, odmah posle Beograda. Veliki broj pretplatnika imala je u Zaječaru i Srpska književna zadruga, čija štampana dela se pojavljuju 1892.godine, a među prvima na njih počinju da se pretplaćuju članovi Zemljoradničke zadruge u zaječarskom selu Planinici.

To ne iznenađuje s obzirom na to da je 1897.godine i Feliks Kanic zapisao kako je Zaječar, koji je te godine posetio, najbogatija varoš u Srbiji, posle Beograda. Kasnije će i Jeremija Živanović u „Politici”, 23.maja 1937.godine, povodom stote godišnjice zaječarske gimnazije, zapisati da je na poletni razvoj Zaječara uticalo i to što je gimnazija „imala za nastavnike naše najbolje školske radnike”. U tri njene knjižnice (profesorskoj, đačkoj i knjižnici đačkih udžbenika) bilo je 1913.godine 3.907 knjiga. Uprkos tome što je u vreme srpsko-turskih ratova od 1876.do 1878.godine ceo Zaječar bio popaljen i sravnjen sa zemljom.

To se ponovilo i u vreme Prvog svetskog rata, kada su Zaječar i njegove kulturne institucije rušili i palili bugarski okupatori. Ipak, u Matičnoj biblioteci „Svetozar Marković”, biblioteci Istorijskog arhiva „Timočka krajina” i Narodnom muzeju, Karmen Gnječ Mijović pronašla je 1.367 starih knjiga numerisanih u kontinuitetu i sve je njih iskusna popularna bibliotekarka obradila po najsavremenijim bibliotečkim pravilima. Recenzent knjige dr Aleksandra Vraneš kaže da će ovaj Katalog,sa svim svojim registrima, nastao kao rezultat dugogodišnjeg strpljivog stručnog rada, biti od izuzetnog značaja svima koji će u budućnosti proučavati kulturnu prošlost Zaječara.

RAZVITAK

Autorka je u ovom poduhvatu koristila i veliko iskustvo koje je stekla praveći i dve opsežne bibliografije poznatog zaječarskog časopisa „Razvitak”. Do sada je izašlo 230 brojeva ovog uglednog časopisa, koji je 1961. godine osnovao pesnik Tomislav Mijović i uređivao ga sve do 2007. godine. Dugogodišnji urednik časopisa je suprug autorke Kataloga i urednik ove njene knjige, a izdavači su zaječarski Narodni muzej i Istorijski arhiv „Timočka krajina”.

Autorka Kataloga kaže da joj je u pisanju ove knjige izuzetno koristila Spomenica zaječarske gimnazije iz 1936. godine koju je, povodom stote godišnjice ove najstarije timočke škole, napisao njen dugogodišnji direktor Milan Cvetinčanin. Ta knjiga joj je, veli, bila izuzetno pouzdan putokaz u traganju, a veliku pomoć pružila joj je i Slobodanka Stojanović Beba, bibliotekar u Istorijskom arhivu „Timočka krajina”. Ipak, veoma žali što do sada nije razjasnila gde je nestao kalendar „Zaječarac”. Pomenuti profesor Cvetinčanin navodi u Spomenici da je kalendar postojao i da je u njemu pored kalendarskog dela bilo i podataka o vašarima, starim i novim merama, ali i anegdota, dosetki i kratkih šaljivih pričica. Nestao je nekuda netragom, a Karmen želi da ga nađe kako bi mogla da potvrdi da je to najstarija štampana knjiga u Zaječaru, nastala 1884. ili 1885. godine u štampariji Milisava Nikolića Jagodinca.

Ukoliko u tome ne uspe, ostaće da važi ono što je zapisano u 13. knjizi obimne Srpske bibliografije (1868-1944) da se u štampariji Milisava Nikolića Jagodinca 1886. godine kao prva štampana knjiga pojavila pesmarica „Junačke pesme i vrline srpskih boraca u ratu srpsko-turskom 1876-1878 godine”, koju je „spevao i napisao Milenko Petković Vlasotinčanin”.

Zaječar koga više nema 2

Улица Краља Александра , у првом плану је хотел „Македонија“, на самом крају хотел „Задруга“ (данашља улица партизана Љубе Нешића)

Улица Краља Александра сликана пре Првог светског рата. Са десне стране види се Радул-бегов конак који је касније поново изграђен као галеријски простор.

Улица Краља Александра између два светска рат .У првом плану је пословно-стамбена зграда..страдала у пожару пре 15ак година (недостаје јој „кубе“)..У осталим кужама данас су адаптиране разноразне продавнице.

https://i0.wp.com/a618.ac-images.myspacecdn.com/images01/82/l_cb65cff023e9f4a5ac08e37cd219f929.jpg

Драшковићева улица (данас Светозара Марковића), сликана вероватно после (електрификације)..Ниједан објекат више не постоји данас. (због два правоугаона „солитера“ и проширења раскрснице)

Сликано између два светска рата- улица Николе Пашића.(Маршала Тита ) У позадини се види црква, стара зграда гимназије (данас ОШ) које и данас постоје.Остало је срушено крајем 60их година због „проширења“

Стара стаклара изграђена 1925/26, сликана 1928.г., порушена 1930. под изговором да је „несолидно грађена“..

Зајечар кога више нема

Лепе зграде порушила је комунистичка власт

Зграда градске поште у време Првог светског рата   , подигнута 1912. на углу тадашње Кајмакчаланске и Крфске улице

https://i0.wp.com/a34.ac-images.myspacecdn.com/images01/75/l_2437f95cd26c0f8b6293c2ff24362bd9.jpg

https://i0.wp.com/a70.ac-images.myspacecdn.com/images01/25/l_dabe753e51ee0d28346d8629e27ac05d.jpg

Трг Краља Петра 1930.г. и поглед на данашњу улицу Николе Пашића..Све су зграде у позадини слике данас срушене осим највише, Рајковићеве палате

Гостионица „Европа“, слика из 1903.г. Порушена је 1969.године  због „проширења трга“

Банка „Рајовић и Стајковић“, сликано пре другог светског рата. Прва зграда до банке је адаптирана гостионица „Европа“ /види слику изнад/.Зна се година адаптације- 1926.

Женска пијаца 1900.године (испред „Европе“)

Новоузграђена зграда Окружног начелства (данас Општинског суда), сликана између 1909. и 1914.г.

Окружно начелство 1909.г.

https://i0.wp.com/a710.ac-images.myspacecdn.com/images01/18/l_a7144b1c9c5097a340022bbf90fa452d.jpg

Споменик палим борцима у Балканским и Првом светском рату..По зградама иза, слика је сликана  између 1926-1939.г.

http://farm4.static.flickr.com/3463/3200568703_b11f631dfd_o.jpg

Сликано између два светска рата: преживела је само Рајковића палата, остале су срушене 1969.

Сликано 1912-1914..Хотел Задруга, изграђен крајем 19.века, срушен 1971.г. (због четвртасте зграде РК Београд, кој у су недавно купили Грци)

https://i2.wp.com/a743.ac-images.myspacecdn.com/images01/84/l_c118f0f9bc0cce0bc0e2dbd99783a036.jpg

Soko grad

ТРИ легенде о Сокограду
(испод Озрена и Ртња, 2 км од Сокобање)

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену.

Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.
_____________________________________________________1.______

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.

.

Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било.

Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош…

_

Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају.
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест.

Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.

Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне надстрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружила омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград-дођеш стар, одеш млад!”

________________________________________________________
Резултати светске статитистике кажу да се баш овде рађа највише ЗДРАВИХ двојки (близанаца)…

А тужна ствар је ово:

После периода византијског цара Јустинијана,кад је Сокоград служио као тврђава за спречавање аварских и словенских упада у дубину Балканског полуострва,- Стефан Немања га ослобађа 1172. године и он је од тада у саставу српске средњевековне државе.

Током протеривања богумила из Србије у сукобима се нашао и Соко Град чији је управник био старе вере, због чега је Немања опсео и заузео град који је том приликом претрпео већа разарање.


Досетљива девојка и змај

О љубави између змаја и девојке забележио сам у Тимоку једну интересантну народну песму.По казивању Стевке Ђ. Јовановић, из Боровца, и Ранке Д. Марковић, из суседног Малог Извора, та песма у тимочком дијалекту глас:

Змеј девојћу под камена мами:
„Оди, добро, добро че ти буде,
Јер ја имам двори самотворни,
И у двори остарелу мајку,
И код мајку сестрицу Јелицу”.
Девојћа се млада преварила
И код њега у пештер отишла,
Ал’ у камен никог нигде нема.

— „Змеје, војно, где је твоја мајка,
И где ти је сестрица Јелица?”
— „Бога тебе, убава, девојћо,
Мајка ми је змија белоушка,
А сестра ми змија ридовћиња.”

— „Змеје, војно, води ме код мајку!”
— „Кад поникне поп’р *) по камена,
Тегај чу те код мајку одведем.”
Девојћа је досетљива била, :
Млад поп’р по камен садила,
Па је она змеја замолила:

— „Змеје, војно, води ме код мајку,
Поникал је поп’р по камена”.
— „Бела врба кад гројзе пророди,
Тегај ћу ге код мајку одведем”.
Девојћа је досетљива била,
Па је врбу с гројзе оћитила,
-”Змеје, војно, води ме код мајку,
На врбу је гројзе прородило”.
— „Кад на планин’ три слнца
Тегај чу те код мајку одведем”.

Девојћа се од змеја искрала,
На планину три огња наклала,
– „Змеје, војно, води ме код мајку,
Над планину три слнца излезла”.
-Кад процепиш железни оп’нци,
Тегај чу те код мајку одведем”.

Девојћа и’ три годил’ носила,
Д’ њу носи, ночу на жар пече,
А кад и’ је јадна процепила, ;
Она се је змеју замолила:

— „Змеје, војно, води ме код мајку,
Ја процепи’ железни оп’нци”.
Тегај се је змеју дожалело
И он реши да девојћу води.
Змеј се створи на златна литара, **)
И она га окол ње опаше,
Па ју такој код мајку одведе.
Кад је мајка ћерку угледала,
Она се је много радувала,
Девет годин’ за њу неје чула,
Нити чула, нити ју видела.
—- „Где си, ћерко, девег годин’ била?”
Девојћа је све редом казала.
— „Кој те, ћерко, код мене доведе?”
А она је литар показала.

Узе мајка од ћерку литара.
Па га врљи у воду ћипелу,
Кад је пукло, до небо се чуло,

И земља се унакрс препукла.

Завршни део песме изнет је онако како гласи у Боровцу. Мали Извор има друкчију варијанту, коју жене не знају напамет, већ могу само да је испричају. Ту се износи да је девојка са змајем очувала сина и да је мајци повела и њега. У путу, кад су срели човека који је возио сено, змај јој случајио ода тајну да у сену има неке травке помоћу којих се змајеви могу уништити .
Ако се сено прокува, па се у ону воду баци змијска кошуља коју они увече скину, они тог тренутка ишчезну заувек. Дошавши мајци, девојка остави змаја и сина да спавају у једној соби, а она с мајком отиде у другу. У току ноћи оне су прокувале сено, налиле воду у кацу и у њу бациле змајеву и дечју кошуљу. Тог момента они су ишчезли, уз страховит пуцањ.
*) Поп’р значи паприк«.
**) литар је у Тимоку 3—4 прста широк појас,изаткан од фине,разнобојне вуне или памука. Њега жене и девојке опасују преко сукње, у висини кукова, а скопчавају га напред, помоћу две широке месингане плоче, тзв. „павте”.

Светислав Првановић:Наше старе празноверице и обичаји, Развитак 1961/6, стр.55


« Older entries