SRPSKI PARK IZ DOBA JURE

SRPSKI PARK IZ DOBA JURE

MORSKI DINOSAURUSI ŽIVELI NA STAROJ PLANINI

Srbija je najduži deo svoje istorije provela ispod mora, ili kao priobalna tropska zemlja. Iznad beo­gradske Slavije milionima godina plivali su kitovi, kraj Paraćina vrebali krokodilima po Staroj planini trčkarali mali dinosaurusi, otkrivaju naučnici.

Čudne morske životinje zamenili su preci slonova, žirafa i lavova, koje je iz Šumadije ledeno doba oteralo u Afriku. Okamenjeni ostaci drevnih biljaka i životinja, koji otkrivaju dav­nu prošlost, kriju se u dubini neobič­nog balkanskog tla, za koje geolozi tvrde da je odvajkada bilo jedno od najnemirnijih tačaka na planeti.

Kada bi se istorija Zemlje prikazala kao dvanaestočasovni film, eksplozija života trajala bi poslednjih sat i po, a ljudski rod pojavio bi se tek u poslednjoj sekundi!

Prva živa bića nastala su pre oko 3,8 milijardi godi­na pod vodom, koja im je bila štit od smrtonosnog ultraljubičastog zrače­nja u, još uvek, retkoj atmosferi.

Najstariji tragovi života u našoj zemlji potiču iz vremena kad su iz­nad nje hučali talasi praokeana Tetisa, u kome su plivale prve ribe sa če­ljustima.

Ubica zvani ledeno doba

Kopno toga doba bilo je podeljeno na četiri kontinenta sa čudnim imenima: Atlanta, Fenoskandija, Angara i Gondvana. Tada su se tek po­javile prve biljke i stonoge. ;

– Na zapadu Srbije pronađeni su organizmi koji su živeli na morskom dnu, stari od 400 do 500 miliona godi­na: neobični zglavkari trilobiti i mekušci brahiopodi, nalik današnjim puževima, a u istočnim krajevima ot­kriveni su fosili graptolita, morskih polipa – kaže biolog Miodrag Jovanovic, jedan od stručnjaka za praistoriju Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.

Sledećih stotinak miliona godinana nemirnom tlu kontinenta izrasle su prašume džinovskog drveća, od kojih potiče današnji ugalj, na obale su izašli prvi vodozemci, a vazduhom su zujali ogromni insekti.. Mora su bi­la prepuna najrazličitijih ajkula, čiji su ostaci nađeni i kod nas. Praistorijsku idilu prekinulo je ledeno doba i ubilo 95 odsto živih bića na Zemlji. Preživele jedinke ubrzano su evolui­rale, započinjući eru vladavine dinosaurusa. Kontinenti su se približavali jedan drugom, sve dok se pre oko 260 miliona godina nisu spojili u jedin­stveno kopno – Pangeu.

U zemljotresima neopisivih razmera, pre oko 160 miliona godina, superkontineht se raspolovio na Gondvanu i Lauraziju, a delovi Balkana prvi put su pro­virili iznad nivoa mora. Međutim, tektonski poremećaji ubrzo su ih za­dugo vratili pod morske talase.

-Srbija se nalazi u delu nalazi u delu Evrope gde su se dešavale izuzetno česte i snažne geološke promene u poslednjih 60 do 70 miliona godina. Za razli­ku od delova Zemlje gde je tlo bilo mirno i gde danas nalazimo uredno poredane slojeve sa fosilima, kao na parčetu torte, ovde je more odlazilo i vraćalo se zbog velikih tektonskih promena. Taj proces trajao je dese­tak miliona godina, ostrva su se izdi­zala i tonula, zajedno sa živim svetom na njima, a ostaci kopnenih životinja pomešani su sa fosilima primitivnih kitova i riba – objašnjava Jovanović

.

Oticanje Panonskog mora

Burne promene u Zemljinoj kori uništavale su svedočanstava o pret­hodnim živim bićima, jer se tlo neprestano cepalo i lomilo, a komadi su se nekada presavijali jedni preko drugih kao harmonika.

To je, kažu paleontolozi, razlog što se između dva sloja s fosilima nalaze prekidi, koji su trajali i po 5-6 miliona godi­na. Dodatnu zbrku uneli su mnogo­brojni vulkani, a sudbinski potres izazvan je izdizanjem velikih venačnih planina, prvo Alpa, na koje su se nadovezali Dinaridi i Karpati, jer se afrička kontinentalna ploča podvukla ispod evropske i zgužvala je kao hartiju.

Planinska barijera podelila je praokean na dva dela, a južna po­lovina Paratetis prekrila je Srbiju.

– Planinski vrhovi izvirili su iz pu­čine kao arhipelazi ostrva, na kojima se razvijao kopneni život. Na Staroj planini, pokazuju tragovi, živeli su dinosaurusi, a kraj obala okeana, u Šumadiji i Pomoravlju, mnogobrojni krokodili, čiji su ostaci nalaženi u kopovima Popovca, kraj Paraćina.

Sve vreme traju strahovite tekton­ske promene, zbog kojih se Paratetis čas povlači ka Aziji, čas ponovo vra­ća u Evropu, stvarajući polako dana­šnje korito Dunava – opisuje Jovanović.

Mlade planine izdigle su se u je­dinstven lanac koji se od centralne Evrope, preko Balkana i Male Azije proteže sve do Himalaja, a okean se raspadao na manja mora. Dinosau­rusi su izumrli, planetu osvajaju sisari.

-Panonsko more, koje je pokrivalo veliki deo Srbije, čitavih 12 milio­na godina povlačilo se koritom Du­nava. Potpuno je nestalo tek pre oko 5 miliona godina, ističući kroz Đerdap u poslednji ostatak praoke­ana Crno more. Sve vreme kopno Srbije bilo je pokrivena tropskim ili suptropskim džunglama i savanama, jer su kolebanja klime bila mala, čak i tokom ledenih doba. Kraj obala nestajućeg mora živele su životinje ko­je su danas karakteristične za sever­nu Afriku: mamuti i mastodonti, preci današnjih slonova, lavovi, sabljozubi tigrovi, žirafe, hijene, zebre, nosorozi, majmuni – kaže Zoran Markovic, šef geološkog odeljenja

Prirodnjačkog muzeja.

Seoba životinja u toplije krajeve počela je pre oko 8 miliona godina, kad je stvorena kopnena veza Mediterana sa severom Afrike. Međutim, fosili iz tog perioda pokazuju da su Balkan i Mala Azija bili magistrala migracija modernih životinjskih vr­sta, uključujući i ljudske pretke.

– Tokom istraživanja našli smo u centralnoj Srbiji groblja životinja koje su karakteristične i za Malu Aziju i za centralnu Evropu, što nije slučaj sa Italijom ili Špamjom, za ko­je se dugo smatralo daleže na glav­nom putu migracija. Otkriće fosila . tropskih životinja u Srbiji dokazuje da je balkanski prostor bio spona kontinenata – zaključuje Markovic.

PATULJASTI REPTILI I UGLJENE ZVERI

Stara planina je mesto gde treba tražiti fosile dinosaurusa, a aktuelni radovi na presecanju brda radi izgradnje saobraćajnica su idealna prilika, kažu geolozi.

Ova praiskonska kamena gromada vrlo se malo menjala tokom desetina miliona godina, i prekrivena je debelim slojevima morskog taloga u komew sigurnmo ima skeleta džinovskih gmizavaca, ali na terenu nema istraživača koji umeju da „čitaju“ slojeve tla otkrivene građevinskim radovima.

-Pre 65 miliona godina ovde je bilo more u kome suživeli dinosaurusi, čiji ostaci bi mogli da se nadju u naslagama nataloženog krečnjaka.Pre dvadesetak godina nadjeni su tragovi za koje se smatra da pripadaju dinosaurusima,a u rumunskim Karpatima, koji imaju isti sastav kao Stara planina, otkrivani su fosili patuljastih dinosaurusa.

Problem je što se niko nije setio da tokom radova angažuje paleontologe, koji sada imaju idealnu priliku da, posmatrajući slojeve tla, upotpune istoriju-kaže Miodrag Jovanović.

Svi istraživači navode da je manjak novca glavni razlog za vrlo slabo istraženost praistorije Srbije. Čak i kada se zna gde leži fosili, paleontolozi su u dilemi da li da ih otkopavaju ili ne, pošto je skučeni deo Prirodnjačkog muzeja već prenatrpan, a ova nacionalna institucija se još od pre Drugog svetskog rata nalazi u zgrdai koja je „prelazno rešenje“, dok se ne napravi odgovarajući prostor za izlaganje i čuvanje eksponata.

Najstariji fosili sisara pronađeni u Srbiji, stari oko 30 miliona godina, otkriveni su u podzemnom rudniku uglja Bogovina, u istočnoj Srbiji. Rudari su u podzemnim kopovima nalazili čudne kljove i lobanje, i ispreli priču o misterioznoj „ugljenoj zveri“, koju su paleontolozi prepoznali kao dalekog pretka današnje svinje.

_

U rudniku Ugljevik, u Republici Srpskoj, ustraživači Zoran Marković i Miloš Milivojević našli su n ajstarije balkanske sisare, minijaturne jelene i glodare, koji su tu živeli pre oko 50 miliona godina.

Njihov najpoznatiji nalaz je ženka mamuta koja je pre 500 000 godina stradala u panpnskoj močvari, a 1996. su njene kosti otkrivene na dubini od 21 metar, u glinokopu fabrike Toza Marković u Kikindi.

Autor teksta: B.Subašić

Objavljeno u Nedeljnom telegrafu br.566, 28.februara 2007.

_

Mr Đorđe Ilić, stručnjak za istraživanje nafte i poznavalac paleontologije, koji  poseduje kolekciju od 100 vrsta fosila, uglavnom iz Timočke Krajine, oblasti koja je inače bogata fosilima  tvrdi da je na zajecarskom Belom Bregu  pronadjen fosilni ostatak trosegmentnog zuba životinje  deinoterijum, koji je na Zemlji živeo u periodu između 20 miliona i tri miliona godina pre nove ere, i to na prostoru Evrope, Azije i Afrike.

– Jedino je deinoterijum imao trosegmentni zub – kaže Ilić.- Kad se ovaj nađeni primerak uporedi s fotografijama iz stručne literature, pouzdano se može reći da je ta gigantska životinja boravila baš na ovim prostorima. Ovuda je sigurno prolazila putanja migracije tih životinja, a pošto je nađeno još jedno parče skeleta, može se pretpostaviti da je životinja ovde i uginula. To znači da smo na tragu nekoliko tona kostiju, jer je deinoterijum težio od 15 do 18 tona.

Jedini ceo skelet deinoterijuma giganteuma čuva se u Prirodnjačkom muzeju u Bukureštu, a nađen je u Moldaviji krajem 19. veka. Deinoterijum, što u prevodu znači „grozna životinja“, verovatno zbog njegove veličine, daleki je srodnik današnjeg slona. Bio je visok oko 4,5 metara, hranio se isključivo biljem i imao kljove u donjoj vilici, koje su mu verovatno služile za čupanje korenja. Današnji slon u poređenju s njim izgleda kao mala beba..

_

16.mart 2009. Kurir

Advertisements

Обредни хлебови- колачи

ОБРЕДНИ КОЛАЧИ У ВЕЛИКОМ ИЗВОРУ

Сергије Калчић

Код многих народа руком обликовано и украшавано тесто игра велику улогу у разним обичајима везаним за човеков живот од његовог рођења па до смрти.

Бележећи и проучавајући народне обичаје и умотворине код становника Великог Извора сусретао сам обредне колаче-хлепчиће било као средство или као жртву, зависно од тога да ли се примењују код посмртних, свадбених или других обичаја.

Код свадбених обичаја сви обредни хлепчићи месе се од пресног теста, а код посмртних и осталих обичаја од киселог теста. Обредни колачи —хлепчићи могу бити разних облика са или без икаквог украса, већ према својој намени.

БАДЊАК

Меси се на Бадњи дан (6. јануара), од киселог теста, за Бадње вече.

Умеси се прво округао хлеб пречника 25-30 см, дебљине 2-3 см., па се на њему додају украси такође од теста (сл. 1).Усуканим тестом у облику крста подели се горња површина колача на четири поља.

У свако поље се налепе ознаке од теста, разних облика: округле представљају овце, дугљасте краве, подужно постављене – коње, пљоснате – осталу стоку и живину и намене се да је здравље у стоци, да је „болест не бије“.

На Бадње вече колач са забоденом свећом у средини се стави на совру и са свим осталим се заједно прекади (ораси, бели лук, воће, риба, посна јела, ракија и вино а испод стола на слами клипови кукуруза).

Када се колач умеси док је још непечен, у тесто се утисну да се споља не виде зрна кукуруза, пасуља, тикве, ситан новчић, стручић босиљка. После кађења бадњак се разломи и раздели укућанима, свакоме по једно парче и свако у свом парчету тражи шта је добио. Ако нађе босиљак, служиће га здравље те године, ако му падне новчић – богатство, ако му падне ивер (парче) од јарма — стока ће му се множити итд.

Док седе за совром у круг и вечерају од свеће на бадњаку (док није било електричног осве тљења) на околним зидовпма се оцртавају сенке присутних. Ако се нечија сенка не види, то је за њега лош знак; верује се да ће тај умрети те године.


КУКЛА (лутка) ЗА ЛАЗАРИЦЕ

То су мале руком обликоване фигурице од теста, „лутке“ које симболизују девојчицу и дају се „лазаркама“ на дан Лазареве суботе. Ове фигурице су величене око 8х12цм (сл. 2) Праве се од . два парчета усуканог киселог теста „ Свака кућа прави по двадесетак комада.

Лазарке (девојчице од 7-12 година) у групи од 5 до 6, са једним дечаком који носи бисаге иду од куће до куће у кругу своје родбине, и, када дођу испред капије, позивају домаћина и играју му уз песму. Песма је у зависнисти од тога да ли у кући има женско или мушко дете, Ако је мушко певају:

„ Прошета Лазар с кола, Лазаре

Па ми срешна мома,ле, Лазаре

Убава мома, Рада, Лазаре

Па је фана за р*ка, Лазаре

Па си мајци говори, Лазаре

Дај ми, мајко премјана, Лазаре

Да са, мамо, облеча, Лазаре

Да си ида на оро, Лазаре

Да ма видат с либето,Лазаре!“

Кала заврше игру домаћица дарује сваку лазарку са по једном „куклом“ и по једним јајетом. Лазарке те своје дарове мећу у бисаге које носи дечак и када заврше са обиласком то све однесу и оставе обично код најстарије девојчице с тим што их претходно преброје.

Сутрадан, на „Цвети“ по повратку са светковине, онако опасане врбовим прутићем око паса (кога је поп благословио) иду и поделе .кукле и јаја.

Јаја чувају за Ускрс а и по неколико колачића.

БОГОМОСТВО

Кала би се неко разболео веровало се ла је у њега ушао зао дух, . нечастиви“, па су позиване врачаре ла истерају нечаствосг. То се чинило бајањем, а у тежим случајевима се примењивало тзв. „богомоство „.

За тај обред умеси се једна пресна погача нормалне величине а на њу се ставе коцке шећера и бомбоне (раније коцке исеченог саћа са медом) па се све то стави на стомак оболелог — „на пупак“. Жене, које су упућене у вршење овог обреда, ухвате се у круг у коло око болесника и померајући се у ритму око постеље болесника оне својим молитвама позивају нечастивог да изађе из болесника мамећи га хлебом и слаткишима.

Како је постеља раније била ниско, скоро на земљи, то је круг око болесника који лежи био пречника постеље а жене су изнад постеље чиниле као куполу јер су се нагнуте изнад болесника скоро додиривале главама.

Када заврше тај свој обред, верујући да је нечастиви, примамљен гозбом, сада заузет, брзо завију хлеб са слаткишима у чист пешкир, ставе све то у торбу и њу добро завежу. Торбу једна од жена однесе далеко ван села и крај неког плота или живе ограде остави и брзо се врати не усуђујући се да се окреће нити да проговори да не би дух за њом пошао.

По веровању ко ово поједе заједно са храном у њега ће и дух ући — разболеће се. Зато се деца од малена уче да те примамљиве слаткише не дирају и то обично пси поједу. Ако се неко дете превари и то поједе његови родитељи се смртно уплаше и позивају врачаре да на време спрече најгоре. Док се у то још веровало и ови обреди вршили, врачарама се за то веома много плаћало.

КОШАРА — ОВЧАРНИК

На дан Бурђевдана (6. маја) свака кућа која чува овце меси ђурђевдански колач. Када овце ујутру отиду на пашу, домаћица од киселог теста умеси хлеб величине око ЗОсм, дебљине око 4см. На хлебу се од усуканог теста, дебљине прста, направи круг у облику тора за овце (кошара —-овчарник) на коме је остављен отвор- врата. Унутар тог круга ставе се бобице од теста (п*пчици) које симболизују овце (онолико колико оваца има), а испред отвора за врата фигурицу која симболизује пса чувара (сл. 3).

Када се овце у подне врате са паше на улазу у двориште домаћица тај колач и венац од ђурђевданског цвећа котрљне према овцама. Верује се ако колач падне на лице да ће овце те године јагњити женску јагњад, а ако падне на наличје, овце ће јагњити мушку јагњад — затрће се. V горњем крају села домаћица не котрља колач према овцама већ око оваца правећи затворени круг у виду тора.

Венац од цвећа се затим стави око врата оној овци чије је јагње заклано тог дана а од погаче се свакој овци да по једна бобица да поједе, прво оној чије је јагње заклано. Затим се прстом направи отвор кроз колач а на тај отвор се стави прстен од злата или пробушен дукат па се кроз тај отвор помузе овца којој је јагње заклано. После тога се нормално и остале овце помузу, јер то је прва мужа те године, дотле јагањци сисају.

КОЊСКИ КОЛАЧ

На дан Тодорове суботе (око 26. фебруара) свака је кућа месила ,.коњски колач“, јер није било куће у Великом Извору која није гајила коње, а Великоизворци су би-ли познати одгајивачи расних коња са специјалним ходом и на двору бивше турске царевине.

Тог дана, рано ујутру, сваки домаћин са најбољим коњем иде на утркивање.

Утркивање се одржавало на месту зв. Селиште где је некада био насељен горњи крај Извора. Утркивање је отварао прошлогодишњи победник. Циљ трке је био код горњокрајског гробља. Победнику се није давала никаква награда. Власник се својим коњем дичио а имао је и материјалне користи, јер је далеко скупље могао продати своје коње од осталих.

Тога дана домаћица пре зоре испече колач. То је обична погача као и ђурђевдански колач, али му је површина украшена фигурицама од теста у облику коња, онолико колико коња има домаћинство. Пред свануће се на свим раскршћима у селу праве јутарње „ране“, ложе се велике ватре од кукурузовине. Девојке из комшилука наложе ватре, почисте раскршће и чекају момке који у групама од 5 до 6 иду и обилазе „ране“. Када дођу, морају прво да прескачу ватру, ржући као коњи, а девојке џарају ватру да би они што више скакали.

Домаћице које месе колач износе га на раскршће и момцима и девојкама дају по парче од њега. Док даје колач домаћица се чифта имитирајући коња.

Када се коњ са утрке врати кући, отварају се врата куће и коњ се уведе до огњишта (док су куће биле приземљуше) и домаћица и њему одломи и да парче од кола-ча, ржући за то време и чифтајући се.

Поднож-Младенци

То су мали дугуљасти хлепчићи од киселог теста. Назив су добили према дрвеној папучи на стану–разбоју која се гази да би се подизала или спуштала брда а у Из-вору се та папуча зове „поднож“. Хлепчићи су у потпуности облика и величине подножа: дужине око 20 цм а ширине око 6—7 цм. Шарају се утискивањем кружића по средини дуж хлепчића и то обично дрвеном цевчицом за намотавање предива. (сл. 2). Пеку се на дан Младенаца (22. марта) па због тога имају двојаки назив — неко их зове и „младенци“. Дају се свој деци у кући или фамилији и то намазани медом, јер су се по старом обичају тог дана подрезивале кошнице пчела.

Није случајно да се месе у облику подножа, тиме симболично родитељи желе да покажу деци да треба да буду покорни и да се повинују жељама као и прави под-нож. Ове хлепчиће у кући даје најстарија жена. Деца приђу и пољубе је у руку у знак поштовања а она им поднож стави на главу, додирне им главу њиме, па им га онда да.

Ако у породици има младенаца, тог дана одлазе родитељима младе да им се поклоне и изразе пошто-вање и покорност, а ови им дају поднож како је већ описано.

КРАВАЈ

Меси се за БОЖИК (КОЛЕДА) и то на Бадњи дан, па се и он уз бадњак прекади на Бадње вече. Овај колач се не меси као хлеб већ од усуканог теста дебљине палца. Са својим украсима делује веома декоративно (сл. 1). Меси се од киселог теста.

Један већи, пречника око 30 цм, меси се за кућу и на дан Божића обеси се на клин обично у прочељу велике собе — изнад стола. Он се чува, једе се тек на „Јованов–дан“ за „лоши дин“.

КРАВАЈЧЕ (Коледарско кравајче)

Меси се слично као и „кравај“, али је мањи, пречника око 10—15 цм. Меси се исто када и кравај и то више комада. На дан Божића се да по један сваком детету у кући, а другог дана Божића дају се младићима који иду у групи од 5 до 6 и певају коледарске песме. (Сл. 4).

Неколико комада се чува у кући са великим кравајем и када је некоме лоше, када се разболи, да му се да поједе мало од колачића или како се то каже: Чува се за лоши дни.

СЛАТКО КРАВАЈЧЕ

Овај колачић је величине коледарског колачића, али се меси једноставно само у виду круга без додатних украса. Меси се од пресног теста са медом, а после I светског рата меси се и са шећером. |Сл. 4).

Нема одређеног лана када се он меси већ тада када у селу завладају богиње. У народу се каже: .Дошла баба Шарка“. Веровало се да је то натприродно биће у облику старе бабе која иде расплетене косе. сва седа и неочешљана и када она наиђе у село, она тада иде од детета до детета (ноћу) и сиса им крв. Од тога остају трагови а касније и ожиљции, обично по лицу. Каже се: „Ишарала го баба Шарка“.

Због тога се у свакој кући месе ови колачићи са медом (хлепчићи) да су слатки како би се баба Шарка намамила на њих а децу оставила. Ти колачићи се закачињу на клин изнад главе деце и око постеље, на видно место, тако да их баба Шарка одмах примети чим наиђе с врата.

Ако је болест већ ухватила децу, овим колачићима такође желе да одмаме болест, да би баба Шарка оставила дете како би оздравило, јер ако се то не би радило, верује се да она не би дете оставила док не умре — „испила би му сву крв.

Зато се тада дете окупа и стави на чисту очеву кошуљу а на њој поред детета ови колачићи.

ПИТЋИ

На свадби, после венчања, када свекрва уводи младенце у кућу, она испред вратију игра подврискујући да гласно искаже своју радост а за то време у рукама држи две мале погаће које се зову „питћи“. У средини погача су забодене по једна свећа које горе а поред њих је стављено по мало меда и масти. (Сл. 3).

Ове погачице се месе од пресног теста, величине су око 15 цм. Месе се у суботу уочи свадбе, а меси их жена из родбине младожење која има живе и оца и мајку (да младенцима тако и пође у животу, да им нико не умре и да њихова деца не остану сирочићи).

Свекрва са тим погачама игра испред младенаца, почев од капије па све до улазних вратију куће, а свирачи за то време певају свекрви:

„Радвај са, радвај, свекрво,

Снаа ти дома дважда,

Снаа ште та одмени:

Вода ште ти донесе,

Оган ште ти накладе.

Радвај са, радвај, свекрво,

Снаа ти дома дважда,

Снаа ште та одмени:

Заран ште ти полие,

Вечер ште та изуе.“

Када дођу пред сама улазна врата, млада малим прстом са једне погаче загребе мало меда и да младожењи да лизне, а он исто тако са друге погаче њој (да им живот буде сладак). Млада затим кажипрстима обе руке захвати мало масти са погача и са тим, почев од прага па према горе, маже довратник све док се горе не сретну прсти — затвори круг (да им кућа буде „масна“, да буде у изобиљу). Тада свекрва да по једну погачу младенцима, који већ од уласка у авлију имају по један хлеб испод мишке, и тако улазе у кућу.

То се чини на тај начин што младожења подигне леву ногу одупрвши се о довратник, а млада сагнувши се испод његове ноге улази у кућу (да се зна коме ће се покоравати).

По предању свеће су се задржале још из времена када су преци Великоизвораца (Словени) живели у земуницама па су свеће за улазак у мрачну земуницу биле неопходне.

Ове погаче се оставе, па када се младенци после весеља увече врате кући, дају им се да их поједу. Укућани не смеју да једу те погаче.

КРС (ЉАП ЗА КРС’)

Зашто се тако назива нико по-уздано не зна. Меси се од пресног теста у црепуљи („под жерава“), без икаквих украса, обична погача величине око 30 цм, дебљине око 2 цм, а меси је жена из родбине младе, која има жива оба родитеља.

Меси се у среду пре свадбе и чува се, па се на дан свадбе, када рано ујутру дођу ракиџије (младожењини изасланици), да огласе пуцњем почетак скупљања млади-них сватова, преда њима. Они је ставе у велику собу где се гости скупљају на сто а на њу мало соли и вилију сира, а сви они који пију врућу ракију ставе по неку пару.

Када војвода у подне дође да поведе на весеље младине госте („момина“), један ракиџија погачу стави у торбу са сиром и сољу, а друга новац набоде у једну јабуку која је стављена на један штапчић, и то се видно носи испред гостију поред војводе. Када дођу у салу где су већ сви гости стигли, јер се „момина“ доводи на крају (уз свираче), војвода и ракиџије предају куму погачу и на њој јабуку са новцем.

Када гости почну да пију ракију, кум нареди војводи да ову погачу пронесе редом преко столова и сви који су пили ракију баце на по-гачу по неки новчић (кум, стари сват и ближи рођаци и већу новчаницу). Кум тада преброји сав тај новац и преда га младој која га љуби у руку, а затим га она преда свекру љубећи и њега у руку. Тај новац се зове „пари од крс'“.

ПРОШКА (ЉАП ЗА ПРОШКА)

На дан белих поклада (око 20. фебруара) младенци иду код кума и старојке да их опросте „на прошка“. Опроштај се врши на овај иачин: На сто се стави пресна по-гача („љап за прошка“) а на њој мало соли. На ту погачу, преко соли, младенци ставе по два прста десне руке (средњи прст и кажипрст) а кум сољу соли по њиховим прстима изговарајући благослов: „Да сте просто и благословено од мене и од бога, да остареете и побелеете кото Стара планина и да си омрзнете кото љап и сол.“

На тај хлеб укућани када их младенци пољубе у руку,све па чак и децу, (и касније у животу кад год сретну кумове, без обзира на пол и старост, они ће их љубити у руку уместо поздрава), ставе по неки новчић и то им се све преда скупа у једној торби и младенци понесу.

Свекар опроштај врши на исти начин другог дана свадбе, после играња „реченица“ (обредна игра у паровима) код кума, старојке и таста.

Извођење овог обреда на овај начин почело је почетком овог века а раније је обављан на следећи начин:

Опроштај се вршио код кума, и то на сам дан свадбе. Увече по завршетку весеља прво се са свирачима отпрате до куће гости старојке и „момина“, а на крају кум са својим гостима. Кума допрате до куће војвода са својим момцима, свекар и свекрва и младенци. Када стигну код куће кума, млада дарује кума јастуком „возглавница“. Кума, који седи на том јастуку, младенци затим изују, свакипо једну ногу, а онда га замоле да их опрости. Кум се обично нећка због тога што му на свадби нешто нису угодили, мада се на свадби ради само оно што кум нареди и само тада када кум дозволи. За то време и остали га моле одобровољујући га игром и песмом, а то понекад уме да потраје и дуже.

После вршења опроштаја, како је већ напред описано, кум приређује њима вечеру. На поласку кући сви играју и веселе се, у чему учествује и кум обавезно и то онако бос. Том приликом војводини момци умеју неком задртом куму, ко их је много намучио док су га молили за опроштај, да врате мило-за-драго, подмећући му по поду (од земље) пепео са жишкама (са огњишта).

Отуда потиче у народу пословица: „Лесно е да бћдеш кум да нее игране по жерава.“

РИБЊАК

Ко слави св. Николу поред славског колача меси и „рибњак“. То је хлепчић дугуљастог облика у облику рибе јер у њега се стави риба и величине је зависно од рибе. Наиме риба дужине око 20 цм. стави се на припремљено тесто па се онда са свих страна тесто скупља према горе док се риба сасвим не обавије тестом. Облик и остаје у виду рибе. На горњој површини где је тесто састављено преко руба се стави, такође од теста, усуканог дебљине прста, крст, са горњим де-лом према глави рибе. Овај хлепчић се стави на славски колач и са њим се прекади, а затим се „рибњак“ закоље, па се подели свим укућанима по једно парче да поједу. (Сл. 2).

ПОСВАРЂ (ПРОСФОРА, поскурица)

Овај мали округли хлепчић, пречника око 7 цм, познат је у црквеним обичајима као обредни хлепчић. У Извору се меси када покојнику „остављају“ (дају) 40 да-на, када приређују „поману“. Умесе се од киселог теста 40 хлепчића и када они који су дошли на поману вечерају, испред сваког се стави на сто по једна „поскурица“ са упаљеном свећом. Свећа гори све време и када званице пођу кући, они понесу „поскурице“ и носе их кући са упаљеном свећом. (Сл. 4).

На дан помане поскурице се не носе на гроб да се прекаде, већ се са осталим јелом за време вечере прекаде.

На дан задушница месе се исти такви хлепчићи и жене их на гроб-љу деле уз намену: Узми да се нађе на оном свету мом брату, оцу и сл. Меси се толико поскурице колико из куће има покојника.

ТРЕТИНИ

Када неко умре, скупи се сва његова одећа, постељина и рубље, па се то стави у неку корпу негде ван куће. Верује се да човекова душа лута после његове смрти још три дана око куће и зато се тек трећег дана после његове смрти „на третини“ жене из родбине покојника скупљају и односе његово одело на реку да га оперу и поделе међусобно, пошто је одећу за то време и душа покојникова напустила. Пре тога времена нико не сме да узме или обуче покојникову одећу да га не би покојник угушио, односно његова душа која је присутна.

Тог дана се месе три погачице величине око 10—12 цм и понесу се на реку. Када се одећа опере, на погачице се стави по једна упаљене свећа, кита цвећа, коцка шећера, и то се све пусти низ воду, јер ће душа, ако је и остала уз одећу случајно, поћи примамљ-на пламеном свећа или слаткишима „усвет“.

ПИТЋИ ЗА ОНЈА СВЈАТ

Исто тажве погачице месе жене које иду на сахрану и месе онолико колико из куће има покојника. Када запали свећу покојнику на одру. жена те погачице стави на мртваца н обраћа му се по имену. молећи га да те погачице када буде стигао на онај свет уручи њеном брату, оцу или мужу, и то поименице.

Када мртваца понесу у цркву и на гробље, домаћин све стави у једну торбу и носи поред умрлог, па када га спусте у гроб, и ту торбу са погачицама пусте преко сан-дука и закопају.

П*тнина

То је обична погача од пресног теста и меси се умрлом за пут на онај други свет, а меси се одмах пошто је издахнуо. V једну нову торбу стави се ова погача, клип кукуруза, јаје, кашика, тањир, чорбалук, нож, чешаљ и огледало. Торба се завеже и стави се прво на одар поред покојникове главе, а када га пребаце у сандук и ту торбу ставе поред његове главе и тако се укопа.

О ПЕЧЕЊУ ХЛЕБА И ОБРЕДНИХ КОЛАЧА

Све до I светског рата у Великом Извору хлеб се пекао у црепуљи која се у Извору зове „подница“, а зависно од тога да ли је хлеб од пресног или киселог теста, пекао се под „жерава“ или под „вршник“. Касније се у кућама појављују шпорети а огњишта нестају и овакав начин печења хлеба постаје куриозитет.

П о д н и ц а. — Овај назив црепуља познат је код свих народа који настањују источну половину Балканског полуострва.

Поднице су у Извору правиле саме жене од специјалне иловаче која се зове „ума“. Ова врста иловаче могла се наћи само у једном налазишту код горњокрајског гробља и жене су је носиле у торбама на леђима.Када ове иловаче доста накупе, жене у дворишту ископају једну јаму пречника 1-1,5 м и дубине око 60 цм, па се у њој замеси тесто од ове иловаче. Месило се на тај начин што се ова иловача са додатком свињске длаке и кучине замеси а онда је жене, идући у круг по овој јами. толико газе док се тесто од иловаче не почне лепити за ноге.

Ово је знак да је тесто спремно за обликовање. Тада обично најстарија жена из куће од теста направи једну погачу пречника око 50 цм на каменој плочи (која се обично нађе испред вратију као степеник), а затим полагано савија крајеве док је после дужег времена сасвим не уобликује. Овако обликована ставља се у неки заштићени кут у к-ћи, па се тек после сушење од 2 до 3 месеца ставља на огњиште за употребу.

Није познато никакво украшавање подница у Извору, осим обруба ако се подница жели подвезати жицом да не пуца. На средини се остављао један мали отвор пречника око 0,5 цм.

П о п. — Истовремено када се праве црепуље, праве се и по два здепаста предмета од исте земље, која служе за наслањање подница и вршника на огњишту да се исти напеку, а зову се „поп“. Они су купастог облика у доњем делу пречника око 15 цм а висине око 20 цм. Горњи део је зарубљен и по средини засечен. При врху „поп“ је пробушен како би се уметањем дрвета у тај отвор могао склањати са огњишта када се усија.

В р ш н и к. — Прави се у облику калоте од гвозденог лима дебљине 2—3 мм, а нешто мало је већи од поднице, тако да је целу може прекрити. На врху има дршку. Праве га обично сеоски ковачи. Када се преко напечене поднице стави напечен вршник хлеб се пе-че као у рерни. Под вршником осим хлеба може да се пече и свако јело.

Хлеб печен у црепуљи, било под вршником било под „жерава“, далеко је квалитетнији и укуснији, али је овај примитивни начин и поред тога морао да уступи место савременом начину због економичности, јер је за овакав начин печења хлеба требало и доста времена и доста дрва.

Текст штампан у Развитку бр.1, фебруар-март 1973.г.

Тимочани


O Timočkoj krajini na „Hajduk-Veljkovim danima“

Tu je temeljac evropske civilizacije

Na nevelikom području severoistočne Srbije rađali su se ljudi i nizali sudbonosni događaji koji su obeležili svetsku istoriju. O tome je u Zaječaru, kao počasni gost manifestacije u slavu srpskog junaka, održao besedu Jevrem Damnjanović, glavni i odgovorni urednik „Ilustrovane Politike“

Timok – prema nekim tumačenjima znači – tamna voda. A u jednom periodu istorije, na područje Timočke krajine gledalo se kao na tamni vilajet. Čak se i u novije doba u ovom, kako su ga zvali, srpskom Sibiru službovalo po kazni, kao što je bio slučaj sa pesnikom i slikarom Đurom Jakšićem.

Ali, ta tamna reka i njeno zaleđe, uključujući i đerdapsko Podunavlje, imaju sjajne civilizacijske periode, o kojima se nešto više saznalo u poslednjim decenijama ovog veka zahvaljujući arheolozima, istoričarima, etnolozima i drugim istraživačima.

Čovek se u Timočkoj krajini pojavio još u kvartarnom periodu, kada je završena geološka istorija i započela istorija čovečanstva. Alatke od kamena i jelenskih rogova, sa tragovima ljudskog življenja, pronađene su na mnogim mestima, a na Staroj planini su otkriveni pećinski crteži.

Lepenci su starosedeoci

Priroda je izdašno nudila ono što je potrebno za život ljudi: i u ravnici, i u brdima i planinama, i u rekama.

U Lepenskom viru kod Donjeg Milanovca otkriveno je naselje gde je život tekao u rasponu od devetog do polovine šestog milenijuma pre nove ere. Naselje je imalo urbanu strukturu i uređen način života, a Lepenci su dostigli visok umetnički domet u obradi kamena za svoja svetilišta.

Reč je o autohtonom narodu. Ti Lepenci nisu došli odnekud iz Male Azije ili s juga, već su tu u Podunavlju odavno imali svoje pretke koji su postepeno kultivisanjem biljaka i pripitomljavanjem životinja stvorili autohtonu podunavsku, odnosno evropsku kulturu, tvrdio je akademik Dragoslav Srejović. Time je, baš na primeru Lepenskog vira (a slična staništa su potom nađena na još nekim mestima u Podunavlju) uzdrmana dotad važeća hipoteza da je evropska civilizacija nastala doseljavanjem naroda sa juga i istoka. Otkrića u Lepenskom viru, istakao je Srejović, pokazala su da je naša teritorija u to praistorijsko vreme bila kulturno središte Evrope.

Kod Rudne Glave je pronađen najstariji rudnik u Evropi, a u Belovodama topionica, što je dokaz umešnosti praistorijskog čoveka da iskoristi sve blagodeti koje daje sredorečje između Morave, Timoka i Dunava. U burnoj geološkoj istoriji ovde su u mulju nekadašnjih mora i jezera stvoreni kameni i mrki ugalj, a rojevi vulkana izbacili su bliže površini zemlje rude bakra, gvožđa i drugih metala i uprskali zlatne žice.

Rudarenjem i topljenjem rude stvarani su alati koji su ljudima olakšavali život. Kvalitet življenja poboljšan je i izradom posuda od pečene gline. Zanimljivo je da svi ovi nalazi pokazuju osobenost timočke kulture koja se razlikuje i od one u obližnjem Pomoravlju. Iz mlađeg i poznog bronzanog doba pronađeno je oružje (koplja), sekire, kao i raznovrsni nakit.

Među najstarijim poznatim stanovnicima istočne Srbije pominju se Tribali, ratoborno tračko pleme do koga prvi tragovi vode u 13. vek pre nove ere, a nešto više o njima zna se od petog veka pre nove ere, kada su Grci ratovali protiv njih.

Timočku krajinu su potom zapljusnuli Mezi, srodnici Tribala, koji su se doseljavali sa prekodunavskih teritorija, iz Dakije. A u trećem veku pre nove ere nadiru Kelti. Deo njihovog plemena Skordika prodro je iz Morave do Timoka i u đerdapsko Podunavlje.

Tri rimska cara

A onda su sa juga naišle rimske legije i izbile na Dunav, pokoravajući Meze 29. godine pre Hrista. Rimljani, da bi ojačali granicu i sprečili upade Dačana koncentrisali su u ovom području jake trupe i s domorodačkim stanovništvom preduzeli obimne radove na izgradnji utvrđenja, gradova i puteva. Cveta rudarstvo, a oko rudnika se razvijaju naselja. U Timočkoj krajini koja je ušla u sastav Gornje Mezije, a naročito u njegovom severnom delu, kao i u đerdapskom Podunavlju, Rimljani su uspeli da romanizuju deo stanovništva.

U knjaževačkoj kotlini i na njenom obodu zgušnjavaju se naselja i niču tri grada: Timakum Minus (kod sadašnje Ravne), Timakum Majus ili Veliki Timok (na Baranici kod Knjaževca ili kod Svrljiga) i Kozli kod Koželja na Tupižnici. Rimske legije su štitile od hajduka važan karavanski put koji je iz Naisusa (Niša) vodio do ušća Timoka u Dunav a zatim do Pontesa (odnosno Kostola), gde se račvao: jedan krak je prelazio Dunav preko Trajanovog mosta u Dakiju, koju su Rimljani takođe osvojili, a drugi se preko Taliate (zapadno od Donjeg Milanovca) pružao do Viminacijuma (kod Kostolca). I u Podunavlju su nikli gradovi i vojna utvrđenja. A bilo je i poprečnih puteva pored kojih su, takođe, bili podignuti kasteli.

Koliko je ovo područje bilo značajno za Rim ukazuje i činjenica da je ono dalo najmanje tri imperatora: Galerija, Daju i Licinija. Prvi je pred kraj života izgradio Feliks Romulijanu kod Gamzigrada, jer je u blizini bio rođen, a slično je postupio i njegov sestrić Maksimin Daja u Šarkamenu.

Arheolozi su se dvoumili u vezi sa Šarkamenom, pomišljali su da bi to mogao da bude Licinijev carski memorijalni kompleks. Naime, smatra se da je Licinije rođen negde između Timoka i Dunava.

U srpskim letopisima i rodoslovima srednjeg veka, Nemanjići (od Grka nazvani arhontima Tribala) izvode se od imperatora Licinija i Konstantina Velikog. Karlovački rodoslov naziva Licinija Srbinom i carem srpskim. Njemu je car Konstantin dao svoju sestru Konstanciju za ženu, pa je od njihovih potomaka, navodno, nastala loza Nemanjića.

Crkva time dokazuje da loza Nemanjića doseže duboku prošlost i da je od carskog soja, a i da Srbi obitavaju na ovom tlu odvajkada, samo su ih drugim imenima zvali. Ostaje, međutim, da nauka to potvrdi.

Kod Plinija je, inače, zapisano tribalsko pleme Timahi, a na istom području se kasnije nalazi slovensko pleme Timočani.

Inače, za Timok se vezuje još jedno carsko ime. Veruje se da je Konstancije, otac Konstantina Velikog, rođen negde između Dunava i Morave, a neki su skloni da kao bližu lokaciju odrede okolinu Svrljiga.

Sredorečje između Timoka, Morave i Dunava doživelo je za vreme Rimljana veliki uspon, a ljudi rođeni na tom tlu upravljali su carstvom. Ali istorijska zakonomernost nije mogla da se izbegne: posle blistavog civilizacijskog uspona dolazi do sumraka. Huni nezadrživo prodiru preko Dunava i pustoše Timočku krajinu, a zatim i Goti.

Vizantija koja je pokušala da vaskrsne Istočno rimsko carstvo sve manje uspeva da odoli poplavi i slovenskih plemena sa severa u šestom i sedmom veku nove ere. A posle Slovena nailaze Bugari koji pokoravaju slovenska plemena između Dunava i planine Balkan 679. godine.

Timočani su opstali

Šireći se na zapad, Bugari su pokorili i Timočane. Jedan od istaknutih ljudi iz ovog kraja, timočko-kučevski knez Borna, još pred prvim naletima Bugara odselio se sa delom stanovništva na područje između Velebita i Male kapele, gde je posle uspešnog ratovanja 821. godine osnovao  državu, odnosno postao je knez cele Dalmatinske države.

Zbog Timočana će, potom zaratiti Bugari i Franci,,Posle ubistva Ljudevita Posavskog. Bugari su poveli pregovore sa Francima da vrate Timočane pod svoju vlast, ali su se ovi oduprli. Zato Bugari posle dva prodora Dunavom i Dravom 827. i 829. godine ovladavaju istočnom Panonijom, kao i Sremom i Singidumom.

Timok opet potpada pod bugarsku vlast, pa je zatim dva veka pod vizantijskom. U tom periodu Srbi na zapadu stvaraju državnu zajednicu.

Veliki župan Raške Stefan Nemanja krenuo je u oslobađanje srpskih krajeva pa je 1181. godine prodro u dolinu Timoka. Ali, uvidevši da ne može da zadrži ovu isturenu teritoriju, porušio je gradove Svrljig, Ravnu i Koželj.

Ali, od sredine 13. veka odvaja se vidinska oblast, kojoj je pripadala Timočka krajina i osamostaljuje. Potom je srpski kralj Milutin osvojio ovu kneževinu i primorao Šišmana 1292. godine da prizna srpsku, umesto tatarske zaštite, i da se orodi sa srpskim dvorom. Veze sa srpskim dvorom su se nastavile, a u jednom periodu Srbi su imali vrhovnu vlast u Vidinskoj kneževini. Mađari upadaju, ali brzo bivaju isterani. Međutim, Turci prodiru s juga i zauzimaju Vidin 1396. godine.

Timočani su uprkos dugoj vladavini Bugara na njihovoj teritoriji, zbog svojih karakternih osobina zatvorenosti, nedostupnosti i nepopustljivosti, kao i zbog loših komunikacija i slabo organizovane vlasti zadržali svoj jezik i pismo, što se vidi i na spomenicima iz tog perioda.

Turci, kada su ovladali Timočkom krajinom, nisu menjali granice, tako da je ova oblast pripala Vidinskom pašaluku. Pošto je s druge strane Dunava vlaški vojvoda Jovan Mirčeta pružao otpor, Turci su na njega krenuli sa svojim vazalima Markom Kraljevićem, Konstantinom Dejanovićem i Stefanom Lazarevićem. Pretpostavlja se da su se ovi Srbi-vazali kretali s vojskom kroz dolinu Timoka jer su nazivi nekih mesta i legende vezani za Marka Kraljevića. Bitka se odigrala 17. maja 1395. godine na Rovinama kod Piteštija i u njoj je poginuo Marko Kraljević. Postoji osnovana pretpostavka da je njegovo telo preneto u Negotinsku krajinu i sahranjeno kraj Koroglaške crkve.

I Miloš Obilić je, po svoj prilici, jezdio ovim krajevima, a pre svega Miroč-planinom, i to ne samo u narodnim pesmama. Junak Kosovskog boja bio je izgleda vlastelin u Podunavlju i ktitor manastira Tumane.

Inače, još pre nego što su Turci ovladali Timočkom krajinom, iz nje je počelo iseljavanje stanovništva preko Dunava jer se čulo da nailazi surovi „nekrst“. Pod teretom turskog ropstva masovno iseljavanje je trajalo do druge polovine 17. veka, tako da su krajevi bliži Dunavu gotovo opusteli. U njih će se kasnije, delom, naseliti Srbi s Kosova i iz Povardarja, a i Tetevinci i Zagorci iz Bugarske.

Kako su se prilike smirivale, neki od Srba su se vraćali, odnosno potomci onih koji su izbegli preko Dunava. Ali, prilično su bili romanizovani, tako da su naročito u Ključu, Homolju i Negotinskoj krajini uvećali vlašku populaciju. Sa njima su prelazili Dunav i starosedeoci Vlaške.

Borbom do oslobođenja

Timočani su u austrijsko-turskom ratu bili na strani Beča, pa je između 1737. i 1739. godine operisao i jedan odred sačinjen od stanovnika Crnog i Belog Timoka. Austrijanci su se, međutim, samo kraće vreme zadržali na osvojenoj teritoriji. Timočani započinju gerilski rat. Hajduci, kojih je jedno vreme bilo i do dve hiljade na Staroj planini i u okolnom pobrđu, čine sve da zagorčaju život Turcima i da, gde to mogu, odbrane raju.

U Krajini i Ključu je bila nešto povoljnija situacija kada su proglašeni sultanijinim kneževinama, pa su imali lokalnu samoupravu. Fetislam (Kladovo) postao je najveći grad u Timočkoj krajini. Ipak, i tamo, kao i u gornjem Timoku, narod nije napuštala želja da se oslobodi Turaka, tako da je Hajduk Veljko preneo Prvi srpski ustanak, koji je buknuo 1804. godine, i u ovo područje. Uz pomoć Karađorđa, koji je učestvovao u borbama u Negotinskoj krajini, drugih srpskih vojvoda pa i ruske vojske, Timočka i Negotinska krajina su oslobođene.

Carinom na Dunavu i kod Negotina praktično su bile uspostavljene granice Srbije, prvi put u ovom kraju. Međutim, Hajduk Veljko gine 1813. godine i ponovo ove oblasti potpadaju pod tursku vlast. Tek 1833. Timočka krajina će, u širem smislu posmatrana, konačno ući u sastav Kneževine Srbije.

Hajduk Veljko je junaštvom napajao srpstvo u sledećim decenijama, pa i danas. Njegovo ime sokolilo je naše borce i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Timočani su zauzeli istaknuto mesto u onoj sjajnoj armiji koja se na Krfu kao feniks podigla iz pepela i posle proboja solunskog fronta, uz pomoć saveznika, oslobodila zemlju. Zaječarac Nikola Pašić je kao državnik ostvario projekat Jugoslavije, zajednice u kojoj će živeti gotovo svi Srbi, sa drugim narodima. Njegova je ključna uloga u postavljanju granice kojom je, kada je reč o Srbiji, najvećim delom bila obuhvaćena srpska populacija. A socijalističke ideje Svetozara Markovića, rođenog u Vražogrncu blizu Zaječara, uticale su na politički život u Jugoslaviji.

Zbog prirodnih resursa Timočke krajine i geopolitičkog položaja Jugoslavija je napadnuta u Drugom svetskom ratu na Dunavu kod Sipa, dva sata pre nego što će 6. aprila 1941. biti bombardovan Beograd. Treći rajh je krenuo da blic-krigom zauzme Borski rudnik jer mu je za dalje vođenje rata bilo potrebno oko 240.000 tona bakra, a imao je deset puta manje. Sa elitnim jedinicama išla je specijalna brigada sastavljena od rudarskih stručnjaka koja je, čim su se dočepali Bora, brzo uspostavila proizvodnju.

Za Treći rajh od izuzetnog značaja je bila Đerdapska klisura, ključno mesto na Dunavu za plovni put prema istočnom frontu, kao i pruga i put što od Morave, odnosno od Niša vode duž Timoka do Prahova. Zato su u Timočkoj krajini bile stacionirane značajne snage Vermahta, bugarske vojske i kvislinga. Ali i pored toga oslobodilački pokret u ovoj oblasti nije davao mira neprijatelju sve vreme rata.

Oslobođenjem zemlje, i Timočka krajina je doživela privredni, pre svega industrijski preporod. Bor sa Majdanpekom je postao najveći rudnik bakra u Evropi.

Od posebnog značaja je bilo povezivanje ove teritorije asfaltnim putem od Zaječara do Paraćina i prugom preko Bora i Majdanpeka, kao i probijanjem dunavske magistrale. Izgradnjom hidroelektrane „Đerdap î“ put je preko brane preskočio Dunav, a preko „Đerdapa îî“ to će učiniti železnica. Saobraćajnice su približile Timočku krajinu svetu, ona nije više bogu iza leđa, čime su stvoreni osnovni preduslovi za njen dalji razvoj.

Sticajem istorijskih okolnosti Timočani su učešćem u mnogobrojnim ratovima postali slavni kao borci. Ali, ova oblast je i u novom dobu iznedrila znamenite naučnike, umetnike, književnike, lekare, privrednike, političare, publiciste… O znamenitim Timočanima moglo bi nadugačko da se priča i da se nabrajaju njihova imena. Ali pošto je ovo izlaganje povodom Hajduk-Veljkovih dana, pomenuću samo još kompozitora svetskog glasa Negotinca Stevana Mokranjca, čije rukoveti pevaju horovi širom planete. Tako je i pesma o Hajduk-Veljku „Raslomi je badem drvo“ pronela glas o ovom junaku i kod naroda koji nisu znali kakve vitezove rađa srpska majka.

http://ilustrovana.com/1997-2000/2172/3.htm

Борба старе и нове вере

Много столећа пре рождества Христовог, подручје регије дунавских Гвоздених врата са залеђем, било је стециште веровања у божанство светлости, довољно моћно да подржи опстанак културе Лепенског вира кроз градитељска умећа и камене скулптуре риболиких богова које и данас монументалношћу изазивају дивљење баштиника европске цивилизације. Ово поднебље чинило је плодно тле и за култове мноштва античких богова, међу њима грчког Аполона, затим Тота – египатског заштитника писмености, римске богиње светлости Дијане и персијског Митре (1), да би као место сусретања култура Истока и Запада у првим столећима нове ере, постало ризница раног хришћанства на Балкану.

Игуман Филарет Петровић у једном свом раду наводи да су „под царем Трајаном, а у граду Децебалуму, код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили Ахеј и Гаија између 107. и 110. године, а код Рацијарије, /Арчар у Бугарској/ то су учинили Хермес и Евентије“ (2). Римски цар Галeрије /Imp. Caesar C. Galerius Valerius Maximianus Augustus, 293-311. г. /, рођен управо на овим просторима, након стравичних прогона хришћана које је систематски проводио током своје владавине, непосредно пред смрт, 30. априла 311. године, скупа са савладарем Константином, такође пореклом из данашње источне Србије /Imp. Caesar C. Flavius Valerius Constantinus Augustus, 306-337. г. / издао је едикт о верској толеранцији, допуштајући им „да поново саграде њихова места за окупљање, под условом да се не одају никаквом чињењу противном установљеном поретку“, чиме су заустављени прогони и призната царска немоћ да се хришћанство искорени (3).

Место некадашњег светилишта Јупитера Долихена, римска насеобина Акве, данашње Прахово, у Приобалној Дакији, почетком IV века било је седиште хришћанске епископије, чија је област на западу омеђена Занесом, локалитетом крај Кладова. Врховни црквени великодостојник ове области, Виталис – присталица Атанасија Александријског, „првог међу хришћанским Очевима који се енергично супротставио царевом мешању у црквене ствари“ – присуствовао је 343. године сабору у Сердики (4)…

Очигледно је да је историја хришћанства у ђердапској регији и њеном залеђу изузетно богата, а цивилизацијско наслеђе довољно издашно да на његовим темељима почивају српска и румунска култура. Отуда се не може сматрати оправданом теза једног црквеног великодостојника, изнета у јавности 2000. године, како је „Тимочка епархија изгубила корак са предањем какво постоји на Косову, у Шумадији, жичкој и шабачко-ваљевској епархији и добрим делом у РС; да према предању, нога светог Саве никада није крочила на тло Тимочке епархије, фанариоти нису управљали овим крајевима (!) и никада није заживео Богомољачки покрет; да су то разлози због чега се на овом тлу развио сурогат хришћанске вере у виду паганских обичаја, врачања, астрологије, црне и беле магије и још много чега“ (48).

Међу мештанима Текије живо је сећање на импресивни камени „крст светог Саве“ који је дуго времена био место окупљања приликом обележавања великих хришћанских празника, но нема материјалних доказа који овај споменик хришћанства везују баш за дело српског светитеља (49)…

На чисто српској редакцији исписан је и видински „Зборник житија“ између 1359. и 1360. године, што се посредно може довести у везу с констатацијом Ђорђа Сп. Радојичића, да са Никодимом Грчићем започиње књижевност и писменост у средњем Подунављу, уколико његов рад посматрамо као израз утицаја јаког исихастичког покрета у Бугарској, чији су корифеји били свети Теодосије, свети Јефтимије и видински митрополит Јоасаф. Колики су били дубоки корени Никодимовог мисионарског рада, говоре чињенице да 7. 11. 1462. године влашки угарски вазал Влад упућује султану Мехмеду II писмо на српско-словенском, молећи помоћ у рату против Угарске, а 1455. године Османлије издају повељу, такође на српско-словенском, којом се Молдавији и њеном владару Петру III Арону јемчи мир (64).

У народном предању присутно је сећање на хришћанског владику који, као залогу за љубав кћери богатог Турчина, добија утамничење у џамији. Младић упућује молитву Господу да се избави, оде у Влашку, чини чуда, у селима градећи цркве а у градовима манастире. Услишена молитва доноси олују да поруши џамију и ослободи владику, који потом у Влашкој подиже хришћанске богомоље (65). Мада му се име у предању не помиње, могло би се рећи да се ради о Никодиму.

Историја бележи да је Никодим основао манастир Водице на левој страни Дунава, у близини Гвоздених врата /Ђердап/ код Турну Северина, у време Владислава Влајку Воде /1364–1374. /, после заузећа Видина од стране Лудовика Угарског 1365. године, када је румунски војвода омогућио прелаз српског становништва видинског дела Бугарске на другу дунавску страну (66).

http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/12771

Старина Новак у песмама

Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima „kožuh od međeda“, za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku[108]. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.

“On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, posle toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”[109]

http://forum.srpskinacionalisti.com/download/file.php?avatar=1396.jpg

Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka[101]. U pesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat.

U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko družine Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajdučki motivi. Internacionalni motivi čiji su nosioci članovi hajdučke družine Starine Novaka jesu ženidba čoveka vilom (Bogišić, br. 39), ženidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), učešće u katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), sprečen incest između nepoznatih srodnika (Škarić, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojčine naklonosti (Vuk, SNP VII, br. 36), zavada braće i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br. 25), novelistički motiv prodaje junaka kao roba ženi (Bogišić, br. 107; Vuk, SNP III, br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobađanje junaka iz tamnice (Pjevanija, br. 78; Živančević-Nedić, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i oslobađanju podvigom iz zarobljeništva (Erlangenski rukopis, br. 67; Živančević-Nedić, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beležimo i tipične hajdučke motive, kao što su odmetanje u hajduke i okupljanje čete (Vuk, SNP III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambaše i deoba družine, sa motivom „hajdučke sreće“ (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogišić, br. 106), popevanje kroz goru (Karanović, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96)[102].

Iz perspektive poetike žanrova, možemo reći da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju ka epskim pesmama. Nisu retke, međutim, ni hajdučke balade niti lirske pesme (Erlangenski rukopis, br. 96; Živančević-Nedić, br. 5; Verković, br. 192). Mitoloških elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U rumunskoj epici zadržali su se drevni sadržaji o sukobu Novaka sa ženskim mitskim bićima[103]. Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji takođe se opeva veza čoveka i vile. Na arhaičnu osnovu epskog lika Starine Novaka posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti “Starina” i “Debelić”), opis (Novakovo ruho u pesmi “Ženidba Grujice Novakovića”), prebivalište (“Novakova pećina”), formule (formula glasa od čije jačine opada lišće sa drveća)[104].

Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i članovi njegove hajdučke družine, prikazani su veoma uopšteno, u atribuciji koja ne odaje više od njihovog socijalnog statusa i sižejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III, br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1)[105].

Hajdučka družina Starine Novaka

Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul) u 16. veku[82]. Okrivljen za navodnu izdaju, skončao je tragično, kao i ustanak sam[83]. Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u životopisu vojskovođe Baba Novaka akcentuju tri osnovna događaja: njegovu epsku inicijaciju (prelazak preko zaleđenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se priključio vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog i učestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlaške, Transilvanije i Moldavije), herojsko držanje u bitkama (oko sela Kalugareni, u osvajanju gradova Trgovište, Bukurešt i Đurđu 1595. godine, u napadu na Sofiju u proleće 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine[84]), kao i mučeničku smrt pod Klužom[85]. Novakovo četovanje predstavljeno je u uzvišenoj epskoj stilizaciji[86]. Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 5. februara 1601. godine[87].

Kada je reč o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak Grebostrek[88], cesar Novak iz 14. veka[89], narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”[90], “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj[91], Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba[92]). Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesničku slavu, baštinjenu u narodnim pesmama i predanjima, usmenoj reči koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, šiknuo nezaustavljiv luk usmene reči, razgranavši se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamteći opštebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajući slavne i stare vizantijske toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu ključne su morale biti limitrofne oblasti između severoistočne Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko Podunavlja, odakle se legenda disperzivno širila u vremenu i prostoru. Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, međutim, ne odvija se na ovim prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama. Tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je uopšte tamo i prenošena, još uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te da su na Novaka prenete i mnoge ranije hajdučke tradicije[93], pruža samo delimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći pre 19. veka[94]. Pre bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Bosni, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine“ (Vuk, SNP III, br. 7).

наставак

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/usmena/bsuvajdzic-uskoci.html

Старина Новак

Никола Гавриловић

РУМУНСКИ ИЗВОРИ О БАБА НОВАКУ

„Старина Новак и његово доба“, Зборник радова, Београд, 1988, стр. 65-77 (одломци)

У румунским изворима и румунској историји литератури име Старине Новака, или “Баба Новакa“, како га Румуни називају, везано је за владавину војводе Михаја Храброг (Mihai Viteazul), и то од почетка Михајеве борбе за ослобођење, 1595, па до завршетка његове владавине, 1601. године. Ти догађаји су привлачили посебну пажњу како политичара тако и дипломата и посматрача из разних европских земаља….

Иначе, румунски извори приказују Баба Новака као војсковођу најамничке војске Михаја Храброг, било у његовој борби за ослобођење балканских народа од Турака – у првом реду Срба и Бугара – било у његовим ратовима за уједињење трију румунских провинција, Влашке, Трансилваније и Молдавије. Извесна пажња посвећена је и Баба Новаковим ратовима раме уз раме са српским устаницима у Банату….

здајући се у помоћ балканских народа, код којих је тада завладало дубоко превирање, у јеку распадања турског војничко-феудалног система након смрти Сулејмана Величанственог, Михајева војска је прешла Дунав, марта 1595, и допрла чак до планине Балкан. Месно становништво, охрабрено присуством Михајеве војске, подигло се на устанак и њих око две хиљаде хајдука кренуло на Софију. Турски хроничар Мустафа Селаники тим поводом је писао да су у другој декади Шевала (од 19. до 28. јуна 1595) „ђаури” доспели до Никопоља, и како им нико није изашао у сусрет, опљачкали су све на шта су наишли и опустошили град Туртукају, који су потом спалили и сравнили са земљом.[6] Претходница ове експедиције допрла чак до Варне на обали Црног мора. На челу побуњених сељака стајао је Баба Новак. Михај је још тада уочио војничке особине овог војсковође и његових хајдука за општу ствар, па је српске хајдуке примио у састав своје војске а Баба Новака поставио за једног од својих најглавнијих војних старешина….

Мађар Иштван Самошкези, савремени трансилванијски хроничар, писао је о Баба Новаку да је пореклом Србин из Пореча код Смедерева, да се неко време потурчио и постао субаша, а када се покарабасио с Турцима, одметнуо се у хајдуке. Турци су му припремили замку и ухватили га, стрпали у тамницу и повадили му све зубе из главе, па је тад прозван Баба Новак. У почетку, Баба Новак је био обичан војник, а онда је дошао код Михаја Храброг – пише Самошкези – у Влашку, где га  је овај поставио за капетана над хајдуцима.[11] То је, по својој прилици, било после прве Михајеве пролећне офанзиве на Балкан, 1595. године, а не после битке код Калугаренија (13/23. августа 1595), како тврде неки историчари. По наводима историчара Б. П. Хасдеуа, Баба Новак је рођен око 1530, што значи да му је било 65 година када је ступио у Михајеву војску. [12]

Турска војска успела је да потисне Баба Новакове хајдуке преко Дунава, од 4. до 7. августа 1595. по старом календару, благодарећи мосту преко чамаца који је претходно била саградила, и тако прешла Дунав у Влашку. Због велике Турске надмоћности, Михај није био кадар да се с њима сукоби на отвореном пољу, па је зато изабрао село Калугарени, на путу од Ђурђуа ка Букурешту. Битка се одиграла 13. августа те године.[14] У њој су без сваке сумње, учествовали и хајдуци на челу са Баба Новаком, који су се управо били повукли са Балкана у Влашку, бежећи испред турске контраофанзиве, те нанели уништавајући пораз турској војсци. Да би победа била потпуна, требало је протерати Турке преко Дунава назад, али то је било изван Михајеве моћи. Он се повукао ишчекујући помоћ. Овом приликом помогао му је Сигисмунд Батори са 22.000 Секлера, 15. 200 најамника племства и трансилванијских градова са 63 топа. Из Молдавије му је притекао у помоћ Штефан Разван са 3.000 војника и 22 топа. Тада су Турци почели опште повлачање. Шестог октобра савезничке снаге су заузеле Трговиште, а 12. октобра Букурешт. Кад су савезници дошли до Ђурђуа, Турци су се већ били повукли на десну обале Дунава, оставивши за собом само заштитницу и део плена. Приликом бомбардовања моста погинуло је или се подавило мноштво људи, а више од 8.000 заробљеника је ослобођено. Утврђени град Ђурђу освојен је 20. октобра 1595, благодарећи, пре свега, одреду од 300 Талијана, које је послао војвода од Тоскане, а који су се специјализовали у освајању утврђења.[15] Свакако да су се не малу улогу у овој бици одиграли и хајдуци Баба Новака….

Да најманичка војска не би остала неактивна, и да био се одвратила од пљачкања властите земље, Михајеве трупе, заједно са одредом Баба Новака, пређу Дунав у пролеће 1596. [Стр. 68] и стану да пустоше област између Дунава све до превоја на планини Балкан. Запалиле су Плевну и доспеле чак до Софије, заробивши том приликом колоне за снабдевање турске војске под командом Хасан-паше. Из саопштења трансилванијског хроничара Самошкезија, савременика тих догађаја, дознајемо да је у овој бици Баба Новак стекао велики углед у очима Михаја Храброг. О томе Самошкези пише: „Једном га је Михај Храбри послао да ратује с оне стране Дунава. Кренуо је Баба Новак са још седам стотина око себе, и запленио замак Враца, на два дана хода од Дунава. У то време Турци се сакупили с оне стране Дунава да им затворе пролаз. Баба Новак, не усуђујући се да се врати истим путем којим је дошао, довео је читаву војску на брдо Барконц, што се налазило с оне стране Враце, близу планине Балкан; кретао се овуда с војском док није стигао близу Софије. Затим се повратио, након многих околишења, стигао на Дунав код старог флорентинског замка низводно од Оршаве, недалеко од Видина, и овде заподео борбу са флорентинским Турцима, заробио многе шајке што су припадале замку и пређе на њих са својих седам стотина хајдука и тако се врати са малим губицима у Влашку. Од војске пропало му је осам војника, али је довео са собом много робље и стоку. Од тада је био у великој милости код војводе Михаја.“[16]

О истом догађају сам војвода Михај пише: „Када сам дознао за то, и знајући којим путем ће прећи и преко којих брда, да би се састао са султаном у Софији, послао сам Баба Новака… И он крене са својим хајдуцима и пређе преко Дунава и оде до брда да сачека Хасан-пашу на месту које сам одредио. Када је паша хтео да пређе преко ових планина, Баба Новак се устремио на њега, разбио га и натерао у бекство, посекавши на комаде многе од њих, одузевши им камиле, и коње, и оружје и читаву џебану што су имали. А затим се врати са пленом у Влашку, док је Хасан-паша с муком подносио ову срамоту што му је Баба Новак нанео.[17] „Румунски извори не помињу где је Баба Новак прешао Дунав и о коме је превоју планинском на Балкану реч. Зна се само да је напад извршио крајем априла 1596, и да су одмах после тога, вероватно у повратку, 1.500 Баба Новакових хајдука успели да освоје Плевну, којом су приликом запленили много заробљеника, између осталих жену, сина и ђерку богаташа Михалоглуа, који је дао 500.000 дуката откупнине за њих.[18] Осим тога, хајдуци су однели [Стр. 69] из Плевне, како јавља један дипломатски извор из Прага, 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 турака, за чију су откупнину примили 400.000 талира.

По тврђењу румунског историчара Константина Великог, у августу исте године била је нова експедиција Михајеве војске, па и хајдука Баба Новака, јужно од Дунава….

Тек 5. новембра 1598, по старом календару, румунске се трупе врате у Влашку, а с њима и одред Баба Новака, с многобројним сељацима Србима и Бугарима, што су били пришли Баба Новаку за време офанзиве против Турака. По причању самог Михаја, било их је 16.000 душа. У овим биткама Михај је био освојио Плевну, Рахово, Врацу, Флорентин и Видин, где му је сав српски живаљ изишао у сусрет. Павратак у Влашку је довео до пропасги свих Михајевих освајања у Бугарској и источној Србији. Михај је закључио мир с Турцима 6. октобра 1599, па је од тада све своје погледе могао упућивати према Трансилванији и Молдавији.

Храничар Самошкези описује полагање заклетве Михајеве војске у Плоештију, 5. октобра 1599. године. Тога дана Михај је сакупио силну војску са свих страна – каже Самошкези – под командом Борђа Макоа. Дворјани, коњаници, заједно са Србима и Козацима, стајали су на тргу. Пешаци, чији се број попео на 50.000, јер су међу њима били и хајдуци Баба Новака, сврстани су били у пет до шест редова, пачев од трга па све до војводиних врата. Војска је полагала заклетву на верност Михају, и Михај са своје стране војсци.[23]

Када је Михај био обавештен да се Мојсеј Секељи налази пред њима – прича даље хроничар – он је одабрао 2. 500 Срба и Козака и послао их да се обрачунају с њим. Пошто га нису нашли, отипли су даље и допрли до изнад Сибиуа, да би напали војску кардинала Баторија. Баба Новакови хајдуци, који су усзпут палили и пљачкали све на шта су наишли – каже Самошкези – сгагли су у Турну Рошу.[24] И остали део војске стигао је 17. октобра до Сибиуа, заузео село Шелимбар и брдо изнад њега. Сада су хришћанске војске имале да се боре између себе. Историчари Константин и Дину Буреску овако описују битку код Шелимбара: „Борба је почела 18. октобра 1599. Око 20.000 Михајевих и 15-16.000 ердељских војника кардинала Баторија борило се између себе. У 9 сати ујутро Баба Новак, који се са својим хајдуцима налазио на левом боку првог борбеног реда, примио је наредбу за напад, на који су Баторијеве трупе одговориле противнападом. То се још једном поновило и изгледало је да ће победа бити на страни Баторија. Тада се Баба Новак повуче и неки су се војници почели осипати. У том тренутку Михај лично ступи у акцију, осоколи своје трупе и крену на јуриш са много смелости и личне храбрости, одбије Мађаре и зароби и самог њиховог команданта. Кад то угледа кардинал, који је посматрао развој битке са оближњег брега, не чекајући исход, побегне у брда на истоку Трансилваније, у намери да пређе у Молдавију. [У овој бици код Шелимбара пало је више од две хиљаде војника, једна хиљада је заробљена, заједно са 45 топова и неколико ратних застава.] Три дана касније, 21. октобра 1599, Михај је с великом помпом ушао у престоницу [Стр. 72] Алба Јулију, и прогласио Трансилванију својом провинцијом. Она ће остати његова пуних 11 месеци.[25]

У пролеће 1600. Мижај пошаље Баба Новака у Банат, да се бори против Турака. Код Липове Михајева војска и Баба Новак потуку Турке. Нешто касније, док се још налазио у Банату, Баба Новак је добио наређење од Михаја да са 5.000 људи крене за Молдавију. И заиста, сада је Михају преостало још само заузимање ове румунске покрајине, иначе пиона пољске политике, у којој је нашао уточиште Сигисмунд Батори после напуштања Ердеља. Маја 1600. Михај је ступио у борбу против војске молдавског кнеза Јеремије Мовиле код Сучаве и Хотина. Битка је трајала неколико дана, а онда је Михај заузео Бакау, па Роман. Баба Новак је увек био у претходници. Првог маја 1600. трупе Јеремије Мовиле биле су поражене код Тргу Тротуша. Баба Новак се припремао за даље сукобе. Издвојио се из главног дела војске да би кренуо за Јаши, где је стигао пре 19. маја. Затим је наставио напредовање долином Жиуа, па долином Прута. Успут је све опљачкао. Код Хотина, Баба Новак је нападао град заједно с Михајевом војском. Али нису успели да га освоје. Михај се вратио у Сучаву, чију је посаду сачињавао само одред Баба Новака. Вративши се у Јаши, крајем маја 1600, Баба Новак је примио наређење да иде на југ, да са осталима ослободи од Турака остатак Молдавије, и заведе ред тамо. Јеремија Мовила, који се био затворио у Хотину, убрзо после тота пребегао је преко Дњестра. Тако је Михај Храбри, благодарећи помоћи Баба Новака, успео да се прогласи владарем трију румунских провинција – Влашке, Трансилваније и Молдавије…

Ћиро Спонтони, талијански хроничар, иначе секретар генерала Басте, такође тврди да је Баба Новак био у бици код Мираслауа, а Николае Балческу даје шири опис те битке. Спонтони тврди да је Баба Новак држао десно крило Михајеве војске, са чиме се слажу и Балческу, Јорга и други. Пуковник Виктар Атанасиу о распореду румунских снага код Мираслауа тврди следеће: „Десно крило што се пружало чак до близу Мориша било је састављено од ескадрона коњице, козачке и румунске (око 4. 500 људи) и од једног великог батаљона пешака, састављеног од Секлера, Срба и Румуна. Читавим овим крилом командовао је стари али искусни генерал Баба Новак.“[27] Када је под ударом непријатеља попустило десно крило Баба Новака, у Михајевој војсци је наступило расуло.

Пошто је изгубио битку код Мираслауа, Баба Новак је и даље остао веран Михају, уоркос неким мађарским и аустријским изворима по којима је после те битке Баба Новак напустио свог господара. Када је пољски канцелар Јан Замојски напао Михаја, прелазећи преко Сибиуа, овај га је зауставио с војском придошлом из Влашке и реко Фагараша и Брашова. Овде је, у Брашову, Баба Новак упутио Михају оне прекоре што се упуштао у битку код Мираслауа. Одавде, Михај је послао Баба Новака да заустави одвећ брзо напредовање Пољака. Између 9. и 19. октобра 1601. Баба Новак, на челу једног одреда, потиснуће Пољаке тако да су они у напредовању закаснили десет дана задржавши се у околини Плоештија, тврди историчар Јоаким Крачун.[28]

У последњем свом покушају да поврати изгубљено – наводи Крачун – после нових мањих битака код Сарате, Најениа [Стр. 74] и Чептуре, Баба Новак је остао веран Михају, и био уз њега.[29] Побеђен и напуштен од свију, па чак ни о Баба Новаку неко време није имао никаквих вести, Михај оде у Беч и Праг код цара Рудолфа II, да од њега потражи помоћ, како би поново освојио Ердељ и Влашку.

На путу за Беч Михај је прошао кроз Ердељ – тврди Крачун – вероватно у пратњи Баба Новака. Тада ће Баба Новак, очигледно по Михајевом савету, понудити своје услуге Басти. О томе је сам Баста писао цару: „Дошао је к мени – каже Баста у свом извештају од 17. децембра 1600. године – један по имену Баба Новак, са приближно хиљаду кањаника и 600 пешака, које сам одмах примио у службу и послао на границу код Липове.“[30]

Овде у Банату – прича даље Крачун – Баба Новак је дошао под удар освете Иштвана Чакија, старешине Мађара који су били незадовољни владавином Михаја Храброг, као и Мојсеја Секељија, који се недавно пре тога вратио у Ердељ да би убрзао поновни избор Сигисмунда Баторија, по трећи пут, за трансилванског војводу. И сам царски генерал Баста био је под присмотром.[31] Штавише, наводи се да је био и ухапшен, али убрзо после тога пуштен је на слободу. Оптуживали су га за издају. Баба Новака су такође оптужили за издају. Наводно, он је послао поверљивог курира с писмом темишварском паши, обавештавајући га да спрема да преда Турцима Лугош и Карансебеш. „Дођи кад ти будем писао, па ће Лутош бити ваш“ кажу да је стајало у писму. Баба Новака ухвате на превару код Липове, и под стражом од десет доробанаца, окованог у ланце, пошаљу у Клуж, заједно са његовим свештеником Румуном Саксијем.[32] То је било 3. фебруара 1601. када је заседала дијета Трансилваније. На истој дијети, Баба Новак и његов духовник Сакси били су осуђени на смрт да буду живи спаљени.

Благодарећи напису историчара Штефана Метеша,[33] сачињеном на основу архивске грађе, дознајемо о догађајима од 3. и 4. фебруара 1601, који су непосредно претходили извршењу смртне казне. Ту стоји:

„3. фебруара 1601. – Доведени су Баба Новак заједно с једним свештеником. Доробанаца је било 10. Дали смо им по наређењу општине: 4 хлеба, динара 16; 1 1/2 ока сиршета, дин 20; 1/4 јарешег меса, дин 25; меса од срндаћа за дин. 25; [Стр. 75] Купили смо два хвата дрва да се употребе за спаљивање Баба Новака и свештеника. . . „

„Баба Новаку и његовим пратиоцима (тј. авештенику и двојици капетана Михајеве војске, Јоану Селештију и Сави Армашулу) 4 хлеба, дин 16; 4 фунти телећег меса, дин 8. . . лимунова, дин 8; цвекле, дин 6; 1/2 оке меда, дин 12; црна и бела лука, дин 6; 1/2 фунте пиринча, дин 8; свеће, дин 15; брашна од општинског.“

„Циганима што су припремили ломачу за Баба Новака: свеће, дин 12; хлеба, дин 12; меса, дин 10; вина 3 оке, дин 12.“

„Када је Баба Новак спаљен, купили смо ланац од гвожђа којим је био везан. „[34]

Смртна казна је извршена 5. фебруара 1601. године. У једном савременом документу стоји: Баш на тај дан (5. фебруар), око 10 сати, били су живи везани за греде Баба Новак, најславнији војник Михаја Храброг, заједно са својим свештеником и спаљени на пијаци. Најпре су им одрали кожу. Онда су их тако одране везали за греде и ставили лицем окренуте изнад ватре, и тако их пекли. С времена на време би их квасили водам, како би им муке што дуже трајале. То је трајало око сат и по. А тада је интервенисао Баста, који је све то посматрао с прозора једне суседне зграде, и наредио да их више не квасе, како би им се прекратиле муке. Убрзо после тога су издахнули. После те страшне смрти, лешеви су им однешени изван града и побијени на колац, поред куле кројача. Просто је невероватно – каже хроничар – са коликом су брзином гавранови прокљували месо с њихових костију.

Епилог извршења смртне казне огледа се овако у рачунима општине Клуж, према Метешовим наводима:

–  „6. фебруара 1601. – дали смо циганима што су одрали, спалили и набили на колац Баба Новака и свештеника, форината 7, дин 50;

Платили смо за Баба Новака и свештеника двојици џелата форината 3. Платили смо Луки Акси што је огулио колац за Баба Новачка, форинте 2.“

“25. фебруар 1601. – Купили омо две греде од Георгија Екеша, на којима су били спаљени Баба Новак и свештеник, форинта 1, дин 20. “[35]

Док се ово догађало, Михај се налазио у Бечу и Прагу, у намери да покуша да добије царску помоћ. Ту је наишао на топао пријем и добио тражену помоћ, а затим, уз помоћ генерала Басте, успео да се врати у Трансилванију. Пролазећи кроз Клуж између 11. и 15. августа те године, после победе код Гораслауа од 24. јула, дознао је за смрт Баба Новака. На месту где [Стр. 76] је извршена смртна казна наредио је да се подигне застава. Становници Клужа били су кажњени да плате 100.000 форината одштете. Одатле је Михај отишао у Турду и ту разапео свој шатор, 17. автуста 1601. Два дана касније убијен је по налогу генерала Басте.

То је у главним цртама све што се данас у румунским изворима и румунској историјској литератури може прочитати о Баба Новаку.

Да закључимо. Старина Новак је, својим постојањем, својом херојском борбом и својом мученичком смрћу, постао симболом српскорумунског братства по оружју. И више од тога. Својом борбом за ослобођење Срба испод турског јарма постао је претеча Карађорђа и устанка од 1804-1813. По месту које му припада у историји борби српског народа за национално ослобођење, Старина Новак заслужује да му народ Тимочке крајине подигне достојан споменик. [Стр. 77]

СТАРИНА НОВАК И ЊЕГОВО ДОБА

ЗБОРНИК РАДОВА
са међународног научног скупа
одржаног 16-17. септембра 1986. године
у Доњем Милановцу

Београд 1988

http://www.paundurlic.com/radovi/starina_novak.htm

Vladari Srbije na Istoku

Uvodni deo knjige (7-17 strana) Jevrema Damnjanovića, novinara, „Srbija i na istoku“, Beograd 2004.

СРБИЈА И НА ИСТОКУ

Јеврем Дамњановић

Први и Други српски устанак су, уз упорну дипломатску активност која је уследила, довели до обнове српске државе изгубљене у средњем веку турским освајањем. Борба за ослобођење од ропства и стицање самосталности, започета 1804. и настављена 1815. године, посредовањем савезничке Русије проширила је границе Кнежевине Србије изван Београдског пашалука. Тиме није обухваћен сав српски етнички простор, али је и стварањем мале државе омогућено да се то касније учини. Овога пута Срби источно од Мораве, у Тимочкој крајини, остварили су вековни сан да се заувек прикључе матичној националној заједници.

Када су масовно населили пределе око Тимока, Ртња, Мироча и Дунава, где се зачела европска цивилизаиија и где је доживела процват римска, а византијска донела ренесансу, Тимочани су као сточарско и ратарско племе затекли проређено староседелачко становништво (Србе Трибале’) и богата пасишта, простране шуме и плодне долине, крајолик испресечен потоцима и рекама. Источно оу с друге стране Старе планине, била су такође словенска (српска) племена, све до Црног мора, и западно од Мораве, и јужно.

. А у непосрерном суседству на северозападу скућила су се још два српска племена: Кучевљани ( Гудушчани) око Пека и у области Кучајских. планина, и Браничевци у области Млаве. Тако се целина византијског Валкана распала у низ склавинијаа које су имале своје, српске кнежеве. Њима се није могла наметнути погппуна власт Царигрдуа јер, како је писао император Лав VI Мудри “ словенска племена имају једнак живот и једнаке нарави, она су слободољубива и никако се не дају да буду поробљавана и да се њима управља“.

Српска  племена у међуречју, између Мораве, Тимока и Дунава, проживела су готово два века у миру. Ратоборно бугарско племе прешло је 680. године доњи Дунав и наметнуло власт српским (словенским) племенима близу Црног мора, а затиим је ширило и на остала племена стварајући државну заједшшу.

Лрви додир са Тимочанима имало је после 809. године.

Да би сачували самосталност, Тимочани, Гудушчани и Браничевци склопили су 815. године с бугарским кханом савез. Када је Омуртаг у освајачком походу почео да их угрожааа, изасланици три племена отишли су да потраже франачку заштиту. Летописаи, Ајнхард је забележио да су 818, године у Харисталијум код Лијсжа стигли „посланици Браничеваиа и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана који су се недавно одвојили из савеза с Бугарима и дошли до наше границе“ ‘.

У аудијениији код цара Лудовика, сина Карла Великог, био је и Људевит, жупан Доње Паноније, па је у вези с њим дворски летописац написао: „Људевит је народ Тимочана, који су се одвојили из савеза с Бугарима и дошли цару желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учине .

Кнез Борна се са дeлом Кучевљана (Гудушчана) населио између Велебита и Мале Капеле, где су их сместили Франци. Поданици су му, међутим, отказали послушност и прикључили се Људевитовој побуни.. Борна је успео да их обузда, па је постављен за кнеза Далмације и Либурније. Умро је 819. Године. Кад је потом убијен Људевит, побуна је угушена.

Кхан Омуртаг шаље 824. Године код цара Лудовика изасланика с поклонима да би на миран начин узео под своје окриље отцепљена српска (словенска) племена. У одвојеној посети били су и Бодрићи (Абодрити) из подунавске Дакије, па им је ѕар рекао да дођу маја следеће године, кад и Бугари, у Аквегранум, где ће бити Сабор. Тада ће бугарска делегацији доћи са предлогом Лудовику да се установи граница између две земље или да свако чува територију на коју полаже право. Франачки цар је одложио одговор на неодређено време. Нестрпљиви Бугари крећу 827. године у освајачки поход преко територије Тимочана, Браничеваца и Кучевљана, упадају у Панонију и око Драве разбијају српску (словенску) војску, те на читавом простору успостављају своју управу. Изгледа да су и тада Срби између Тимока иДунава задржали извесну самоуправу.

На простору где живе измешани Бугари и Срби, источно од Старе планине, све до Црног мора, долази до асимилације. Протобугари као малобројни утапају су у масу Срба и губе идентитет, прихватају и српскијезик, тако да ће задржати само име. Булгарски кхан прима хршићанство под именом Кнез Борис у Цариграду 864. године и наређује да се покрсти сав народ. Тада су и Тимочани прихватили Христову веру.(???) Већ следеће Године Борис се окреће Риму и тражи папине мисионаре, али после негодовања Грчке цркве православље се шире учвршћује на бугарској територији 869. године. И западне српске земље између 867. и 874.гГодине примиле су хришћанство, преко којег се на целом Балкану шири духовни утицај Византије.

Цариград је, међутим, немоћан да поврати територије, чак губи нове. Цар Симеон ствара велико бугарско царство, чија се северна граница протезала од Црног мора реком Дунав, а затим се спуштала уз реку Босну до Јадранског мора. Јужна Граница била је у правцу Крфа, изнад Једрена и избијала је на Црно море. Цар Симеон је основао и Бугарску патријаршију. Мада је истиснуо Византију са већег дела Балкана, примењивао је многе њене законе који су проистшшли из римског права.

Српске земље биле су у Првом бугарском иарству до 968. Године, када Га је на позив византијског иара Нићифора Фоке срушио руски кнез Свјатослав и преузео власт. Три године касније њега је отерао цар Јован Симискија и ову велику територију прикључио Византијском царству.

1.Тимочани се у писаним изворима помињу први пут ове 818, а Срби четири године каснпје – 822. у франачким аналима. Иначе, најстарији помен српског владарског имена везан је за Дрвана, кнеза Лужичких Срба (dux gente Surbiorum) и потиче из 632. године.

—————-

Није дуго трајао мир. 976. године избио је устанак у Македонији. Устанике је повео енергични Самуило, незнаног порекла, потиснуо Византинце и ујединио Македонију. Затим је прикључио свом царству грчке, српске и бугарске земље.

На западу граница Македонског царства била је на Неретви и на реци Босни, на северу поред Дунава, а на југу захватала је део Пелопонеза, заобилазила Солун и пружала се на исток до Црног мора.

Из Цариграда Василије II креће с војском да прво запоседне периферне крајеве Самуиловог царства. После осмомесечне опсаде 1003. године заузео је Видин. Визинтијска власт. је успостављена у Тимочкој крајини и још неким српским пределима. Одлучујуће битке вођене су у Македонији, где је коначно срушено Самуилово иарство 1018. године. Византија је први пут од доласка Словена, а потом и Бугара, завладала целим Балканом. Територија је издељена на теме, управне области, а српски владари у Дукљи, Захумљу, Рашки и Босни постали су вазали. Није познато да ли је тимочка област припадала бугарској теми- Парастрионској са седиштем у Силистрији или Браничевско-нишкој, јер су се границе мењале оснивањем мањих управних јединица.

Цар Василије II водио је рачуна о прилакама и обичајима у областима којима је владао, па је дозволио да сиромашни поданици дају дажбинс у натури, а не у новцу. Међутим, после његове смрти 1025. године долази до превласти чиновничке аристократије, властела преузима војничка и ссљачка имања, порез се плаћа само у новцу и од 1037. године спроводи хеленизација. Због погоршаних услова живота Јужни Срби и Грци пружају отпор и долази до буна, које су угушене 1041. године.

У Цариграду долази до процвата уметности и културе, отварају се Филозофски и Правни факултет, али његова влада има све мање утицаја на догађаје у провинцијама. Локална власт постаје готово независна од централне, властела узима феудалну ренту и сама суди сељаиима. У државној каси је све мање новца, који уз то губи вредност, те слаби војна моћ пошто је војска углавном најамничка. Исак I Комнен је донекле ојачао војску, али она једва успева да заустави Турке Селџуке који надиру кроз Малу Азију. Долази и до побуне на Балкану, у Македонији, где бољари покушавају да обнове Самуилову државу. Они су 1072. године затражили од српског криља Михајла да им пошаље сина Бодина за вођу, пошто је његова мајка рођака цара Самуила.

Бодин са српско-бугарском војском заузима Призрен и ту га бољари проглашвају царем под именом Петар-Константин. Затим освајају Скопље. За царску столицу Петар-Константин је одабрао Ниш, одакле је ширио своју територију и на североисток, где ће му се придружити и Тимочани да би се ослободили Византинаца!. Али после пораза његове војске одведен је у Цариград и утамничен. Кад се вратио 1081. године заузео је Рашку, постао краљ и ову област дао на управљање Вукану и Марку. Вукан ће потом кренути у освајање територије на коју је право полагао Бодин, од Ниша до Софије и Скопља. На ове пределе потом ће полагати право и Урош I, и Урош II, и Деса.

Око 1162. године управу над делом Тимочке крајине, а можда и над целом, имао јс велики жупан Деса, један од тројице синова српског владара Уроша I.

Он је управљао Дендром, „богатом и многољудном земљом у суседству Ниша“, источно од овог града. Историчари различито омеђују границе те жупаније: једни сматрају да је покривала широки простор коју је захватала бивша римска провинција Мезија (у том случију би цела Тимочка крајина била обухваћена), а други да се простирала на делу Поморавља. Пониишавља и Старе планине. У Доњој Камениии близу данашњег Књажевца, како се сматра, била је епископска Црква свете Богородиие Десине жупаније. Византијски цар Манојло тражио је од Десе да се одрекне Дендре, али он је да би је задржао ступио и савез с Угарском, због чега је ухваћен и после суђења у Нишу уклоњен.

Десин брат од стрица велики жупан Стефан Немања користи пролазак крстаиш Фридриха Барбаросе кроз његову земљу и 1181. године запоседа Ниш, а потом и тимочке Градове Сврљиг, Равну и Кожељ. После пораза на Морави 1193. године повукао се на запад, с тим што је пре тога разорио три тимочка града. Ширење земље усмерио је ка југоистоку, али ће повратити и нишавске пределе, под којима се подразумева и сврљишки крај, а могуће је да је био и шири простор. Јер постоји податак да су Бугари после победе на Византинцима успели „за време борбе међу Немањиним синовима Стеваном и Вуканом да завладају целом вндинском облашћу у коју је улазила и Тимочка крајина „, а то је било 1201. и 1202. године.

Средином XIII века на бугарски престо долази владар српског порекла Константин Тех(омил), праунук Десе. Претходно је краљ Урош уз његову помоћ свргнуо Калимана зато што је на силу узео за жену своју снаху, иначе Урошеву ћерку. Да би обезбедио наследност круне Константин се разводи од супруге и жени Ирином, ћерком византијског цара Теодора, која је унука бугарског цара Јована Асена.

У то време видинском облашћу је управљао деспот Јаков Светослав, пореклом Рус, који је ову кнежевину прогласио независном. Видинску област је од бугарске државе већ био одвојио његов претходник Ростислав, али је ставио под угарску врховну власт и као таква остала је петнаест година.

Кад је Константин Техомил постао цар Бугарске „он јој је припојио и све земље којима је владао као српски принц. Биле су то области у источној Србији до Видина, од Ниша до Витоше (Дендра) и Горњег тока реке Струме (Трн и Мрака) „. Да би истакао своје порекло, Константин је у повељи Поменуо „светогп Симеона Немпњу, деду царства ми „, мада му то није рођени деда. А да би и надаље имао ослонац, у Византији, после смрти супруге Ирине оженио је Марију Палеолог, која му је родила сина Михајла. Кад је 1277. гоуине у побуни Константин убијен, Марија је објавила двогодишњег сина за цара, али је и поред брака с убицом ипак морала да оде са дететом у изгнанство.

И док се у Трнову и Видину мењају владари, па Тимочка крајина припада час једнима, час другима, Срби на овој територији чувају свој идентитет. Пронађени су одломци сврљишког Јеванђеља које су преписивачи 1272. године „дотеривали по српском начину преписивања“ с намером „да старословенски текст учине лакше разумљивим за Србе „.

На престо у Видину долази Михајло Шишман, за кога Бугари тврде да је бугарско-куманског рода. Византијски извори, пак, наводе да је син деспота Страцимира, што је крштено име Констанина Техомила. А у списима Млетачке републике помиње се као рођак краља Уроша I. Тако се дошло до сазнања да је то онај несуђени двогодишњи цар кога је мајка прогласила после погибије његовог оца Константина. Тада је добио надимак Шише, односно Шишман.

Михајло је заратио против краља Милутина да би му преузео Браничево, алп је његова војска потучена и он је побегао код свог заштитника татарског кана Ногаја. Милутинова војска је заузела Видин. Да се не би изложио нападу Татара, српски владар је вратио Михајлу видинску област, с тим ди се у знак верности ожени ћерком великог жупана Драгоша. Михајло је имао жену из татарско-куманског рода и синове Михајла и Белаура и кћер Петрицу.

Прворођени син Михајло III ожениће Милутинову ћерку Ану, тако да ће се вазални статус видинске кнежевине у односу на српски двор продужити и за време његове владавине, три деценпје, све до Милутинове смрти. Кад је остало упражњен престо у Трнову, Михајло III Шишман је крунисан за цара. Тада је он Видинску кнежевину, чија је северна граница досезала до Ђердапа и развођа Тимока и Мораве, а јужна допирала уо близу Сврљига, прикључио бугарском царству. Супругу Ану и синове Јована Стефана, Шишмана, Михајла и Лудовика је отерао са двора и заточио, а оженио се Теодором Палаеологином. У намери да прошири царство, а позивајући се на наслсдно право од деде Константина Техомила, заратио је против Србије. На Велбужду 1330. године Његова војска је потучена и он је смртно рањен.

После битке одржан је српски сабор на коме је, на предлог Стефана Дечанског, на бугарски престо устоличен Михајлов син Јован Стефан. Тада су неке бугарске области припале Србији, а Бугарска је постала вазална царевина српском краљу. Предпоставља се да се „опет вратила српска власт у Видину“. Али после годину дана свргнут је Јован Стефан и на његово место засео је Иван (Јован) Александар, брат од тетке.

Белаур (Бела Урош), брат Михајла III није учсствовао у бици на Велбужду, али је присуствовао братовљевој сахрани. Он је као господар видинске области, по свој прилици са седшитем у Белоградчику, водио про-српску политику. Заратио је против новог цара који му је свргнуо брата, заузео неке територије и опустошио их. Али Александар је кренуо са великом војском и запосео утврђене градове, укључујући и Видин, као и Подунавље, све до Мораве.

Цар Александар дао је Видинску кнежевину своме сину Ивану Стра-цимиру на управљање, а сину од друге жене, Ивану Шишману, наменио је престо у Трнову. Незадовољан оваквом поделом власти, Страцимир се 1360. године у Видину прогласио за цара, ковао је сопствени новаи и потпуно одвојио видинско царство од трновског, чак је и митрополију присајединио Цариградској патријаршији.

Пет година касније угарски краљ Лудвиг I заузео је Видин, заробио Страцимира и од царства начинио бановину у којој је започето масовно превођење православних становника у католичку веру. Тек на интервен-

иију влашког војводе Владислава, који се заузео за зеша, Сшраиимир је враћен на престо 1369. године као вазал угарског краља.

Цар Александар и Стефан Душан, који се оженио његовом сестром Јеленом, приближили су бугарски и српски двор. Обојица су заратили против ослабљене Византије коју су у Малој Азији нападали Турци, и шире своја царства ка југу. Цар Александар је допро до Горњег тока Марице, а Душн Силни заузео је македонске, данашње арнаутске и грчке земље и стигао до Коринта. Царство српског владара протезало се од Дунава до Егејског и Јадранског мора. Прецизно се не зна где је била источна граница, а помиње се да је око 1347. године обухватала и видинско Загорје.2 У том случају и Тимочки крајина је била у Душановом царству.

Треба имати у виду да у то доба, као и у целом средњем веку, границе између држава нису обележаване граничним каменовими, нити су их чували граничари. Држава се простирала донде докле је допирао доминирајући утицај њеног владара.

После смрти Душана Силног настао је раздор међу српским великашима, а није било моћне руке која би их ујединила. Са југоистока је незадрживо продирала турска сила и из поробљених земаља одводила становништво у ропство и насељавала Турке. Пресудна битка за Балкан догодила се на Марици 1371. године, где је хришћанима нанет пораз. Великани Македоније, као и Византија и Бугарска признали су вазалство Мурату I. Учинио је то и видински самодржац. А заплашени хришћански народ масовно је бежао преко Дунава у Влашку, тако да су видински и неготински крај готово опустели.

Видински цар Страцимир се 1386. године обавезао да као вазал учествује у турском походу, тако да је био у бици на Косову пољу 1389, после које је и Србија постала вазална земља. По предању, Тимочани нису били у Страцимировој војсци, али нису могли ни да се придруже српској у Косовском боју.(песме другачије казују, поименце)

У доњем току Тимока, у Крајини, акинџије Фируз-бега наччниле су логор из кога су упадале у Влашку док их није разбио влашки војвода Мирчи Стари. Године 1395. као турски вазали погинули су на Ровинама Константин Дејановић и Марко Краљевић.

Идуће године крсташи, састављени од угарских, француских, бургундских, немачких, енглеских и пољских витезова и барона, стигли су под Видин. Цар Страцимпр им је предао турску посаду, али је и сам морао да се искупи великом свотом новца. Грабљиви крсташи потом су претрпели катастрофални пораз код Никопоља, а султан Бајазит I заузима Видин и заробљава Страцимира. Заробљеник носи са собом ризницу са моштима свете Петке Параскеве, којс ће након његовог погубљења султанија Мара измолити од султана да их врати хришћанима. Најстарији Страцимиров син Александар примио је ислам и постао санџак-бег, а млађи Константин склонио се прво у Влашку, а затим је прешао код српског деспота Стсфана Лазаревпћа и ставио се под његову заштпту.

2.У Светој гори,у лаври Светог Атанасија атонскога, на једном јеванђељу налази се запис који казује да је Цар Душан под својом влашћу имао „Загорие даже до Бдина“ (Видина).

Око 1408. године, док су трајале борбе за султанов престо „побуне се градови у долини Тимока и околини Пирота, веровитно подстакнути од Константина који је желео да обнови видинску кнежевину, а који је можда био помаган од деспота Стефана, али султан угуши устанак и градове поново заузме“. Константин је, иначе, остао на српском двору 26 година.

Турски освајачи су на запоседнутим територијама увели своје зако-нодавство, села су са атарима дељена истакнутим турским коњаницима у виду тимара. Раји нису одузети поседи, али је обавезана да даје десетак у намирнииама, харач у новцу и да кулучи код спахија. У области Тимока једино је Крајина била у привилегованом положају, као и неколико села у Црноречју и сливу Белог Тимока која су откупила слободу. И она су плаћала данак али су имала самоуправу.

За гушење бунта народа и чување друмова од хајдука, турска власт у XVвеку ствара помоћне јединице од хришћана. Војници, како су названи, у време мира били су граничари или су радили у султанским стајама и оборима, где су узгајани коњи за војску и овце и козе за исхрану. Значај војника је у војничком погледу био већи док нису стигли спахијски и јаничарски одреди.

Да би зауставио турско ширење на север, угарски краљ Жигмунд спремио је војску да уђе у Бугарску. Али Мурат II је прозрео његову намеру, стигао у Видин и потом заузео Северин и Оршаву. Деспот Стефан, који се ослањао на Мађаре, пожурио је да даровима умилостиви султана. Али после његове смрти Турци су освојили Ниш и Крагујевац, а оба владара, Жигмунд и Мурат II борили су се за браничевску област. У току ових борби много је страдала јужна и источна Србија.

У јуну 1428. Мађари су се повукли, а деспот Ђурађ, који је на престолу наследио ујака, уз угарску признао је и турску власт и плаћао данак од 50 000 дуката и давао до 2 000 војника. Једанаест година касније султан креће на Србију и поробљава све њене покрајине, сем Зете. Пала је и новоизграђена смедеревска тврђава.

Крсташи из Европе, њих 16 000 и 4 000 Влаха септембра 1444. године прешли су Дунав код Оршаве, пројахали Крајином и сукобили се с Турцима код Варне, гдс су потучени. Креће и Јанош Хуњади уз Мораву, али на Косову губн 17 000 војника. Нови султан Мехмед II заузими Цариград, слама Византију и 1454. упада у Србију и пустоши ]је. Две године касније, Хуњади уз помоћ српских војника натерао је Турке на повлачење, али после њсгове смрти уследила је нова турска офанзива, тако да је 1459. прегажен остатак српске деспотовине. Крајем XV века Турска царевина је успоставила северну границу на Дуниву, а западну на Врбасу и Цетини. Престао је српски отпор јер су се великаши понашали као рогови у врећи, а сељаке, феудалне робове, није ништа везивало за државу јер су чак 104 дана у години морали да раде за домаће господаре.

Српска држава је угашена, али српски постаје други званични језик у турској царевини. Цариградски Турци, па и Порта, служили су се „српским писмом“ у општењу не само са Србима, Бугарима, делом Хрвата, Влаха и Арбанаса, већ и са млетачком и угарском властелом. Султан Мехмед II научио је српски од султаније Маре, а овај језик је разумео и Сулејман Величанствени.

Раја је изложена честим новим наметима до би се због турских ратовања попунили царрска каса и амбари, а сваке пете године провинције су, наизменично, давале данак у крви. Годишње је потурчавано по 3 000 деце и претварана су у јаничаре.

На самом почетку XVI века Мађари су, помогнути српским одредима из Паноније, начинили продор, заузели Кладово и Видин, али нису могли никопољску тврђаву. Овај поход карактерисали су пљачка и провођењс српског живља. Мађаре, а и пречанске Србе који су се борили с њима, стићи ће турска освета када је султан Сулејман Величанствени прегазио Угарску 1526. године.

За Србе на целом њиховом етничком простору, издељеног пашалуцима, што је слабило везе међу њима, наступио је дуги период мукотрпног преживљавања у коме је осиромашено становништво претворено у робовску радну снагу. Писменост је слабила и у црквама. Раја је физички и психичка сламана и принуђивана да прими ислам. Већину Срба одржавали су само православна вера , сазнање да припадају поносном народу који је имао своје див-јунаке и уверење да ничија свећа није горела вечито, па неће ни турска.

Јавља се хајдучија као отпор турским властима и уопште турском живљу који је настањивао градове, као и спахијама, и она је узела маха у Тимочкој крајини. Старина Новак, који је према предању рођен код Бање (Сокобања) или у Поречју, крстарио је Старом планином са дружином која је имала до 2 000 хајдука и нападао турске караване и спахилуке. Када је Михај Храбри прешао Дунав с војском, Старина Новак, коме је тада било 65 Година, побунио је Србе, прикључио му се и успели су да протерају Турке до Софије и Варне. Отад је Новак у Михајевој служби, с којим је начинио следеће године два продора преко Дунава; у првом опет су стигли до Софије.

У Кључу и Крајини дошло је до побуне и делегација Срба одлази код Михаја да га обавести да „10 000 људи разних народности који су већ заузели градове Кладово и Влашку чекају на њега да их поведе у борбу „. Господар Влашке је тада скупљао војску, тако да ће тек 1598. године ударити на Кладово, Видин и Никопоље. У војсци Баба-Новака, како су га звали Власи, било је Срба, Бугара, Влаха и Арбанаса. Освојили су Плевну, Рахово, Враце, Флорентин и Видин, где је Михају „српски живаљ изишао у сусрет“. У повратку са Баба Новаком је пошло око 16 000 сељака Срба и Бугара. Потом ће се Новак са својом војском борити против Турака у Трансилванији и Банату, као и у Молдавији, док Михај Храбри није завла-дао Влашком, Трансилванијом и Молдавијом?

Моћна турска сила гушила је ослободилачке покрете и побуне, па је изгледало да ће њена власт вечито остати на Балкану. Али 1683. године дошло је до преокрета; Аустрија је код Беча нанела тежак пораз турској војсии коју је затим, протерала из Угарске и заузела Београд. Ова против-офанзива појачала је активност ускока и хајдука у словенским крајевима, а устанак Срба у Банату пренео се из ослобођене Оршаве на десну обалу Дунава. Турски гарнизон у Фетисламу предао се аустријском Генералу Вешеранију.

3.Незадовољне владавином Михаја Храброг, маџарске старешине су се осветмле његовом славном војсковођи Баба Новаку. Оптужили су га за мздајство, да је хтео Туриима да преда Лугош п Карансебеш. Осуђен је на страшну смрт: жив је одран и слаљсн 5. фебруара 1601. године у Клужу.

Али одметнути мађар Текели с војском из Видина заузима Кладово, попалио је насеље и поробио и побио већи број Срба. Тада Аустријанци препуштају пречанске (дољомилановачке) побуњенике Ђорђу Бранковићу, који се издавао за потомка српских деспота, да он припреми офанзиву против Турака. Бранковић је имао идеју да побуни све илирске земље и створи илирску деспотовину којом ће владати. У Оршаву је стигао маја 1689. године и позвао Србе на устанак.

Аустријанцима се није свиђала идеја о илирској деспотовини и кад су поразили Турке код Ниша, Лудвик Баденски је заузео Видин и Кладово и затворио Бранковића. Турци су истерани из Тимочке крајине, а нови господари увели су своје намете становништву. То је трајало до пролећа следеће године, када је ратни срећа окренула леђа Аустријанцима и они се повлаче из јужне Србије и Тимочке крајине. Осветничка турска војска запоседајући ову територију чинила је страшне погроме, па се становншитво спасавало исељавањем. Црна Река, Крајина и Кључ готово су опустели.

После четврт века избија нови рат између Турске и Аустрије, који је завршен пожаревачким миром 1718. Северна Србија и део Тимочке крајине – поречко, кључко, крајинско и црноречко подручје – Припали су Аустрији. Тако ће остати две деценије, када избија нови рат. Овога пута 1737. године, аустријске трупе су добиле задатак да заузму Ниш и Видин, а ради заштите путева формиран је одред од 2 000 сељака из Црне реке и Белог Тимока. Притиснути аустријском офанзивама Турци напуштају гургусовачки (књажевачки) и сврљишки крај, а средином лета предао се и Ниш. Командант Кевенхилер је прошао с војском Тимоком до Брегова, али није успео да заузме Видин. Ни Ссндорфу то није пошло за руком. А онда је настало аустријско повлачење према Оршави и Морави. Заостали Кевенхилеров батаљон Турци су сасекли на Тимоку, у вратарничком теснацу, а затим су Повратили Гургусоваи, Белу Паланку и средином октобра Ниш. Од 1739. Године Тимочка крајина опет је под турском влашћу.

Успеси Руса у рату против Турака 1768. године навели су Аустријанце да ступе с њима у савез и заједно задају одлучујући ударац турској империји која је, како се процењивало, у европском делу пред распадом. Аустријски цар Јосиф II и руска царица Катарина састали су се на Криму 1781. године и договорили се о подели интересних сфера на Балкану. Русија је ставила шаку на бугарске, а Аустрија на српске земље. Бечу није стало да заокружи српски етнички простор, већ да оствари економски интерес и загосподари Балканом запоседањем моравског пута и Дунава до Видина. Збивања која су уследила, продор Аустријанаца и њихово повлачење, описани су у првој књизи обимног историјског дела „Србија и на истоку „.

У Београдском пашалуку, због несносног дахијског режима и дивљања јаничара, букнула је 1804. године буна која је прерасла у Први српски устанак. Отад ће се судбина Србије, стицајем међународних околности, преламати преко Тимочке крајине, и када је реч о ратним дејствима и дипломатији. То је област која обухвата слив Тимока и ђердапско-крајинско Подунавље, односно Тимок, Крајину, Кључ и Пореч. Општи назив овог дела источне Србије се Тимочка крајина.

Због неутралног, а понекад и непријатељског става Аустрије, Карађорђе Петровић и остале устаничке вође потражиле су ослонац у Русији, чија је војска избила на Дунав. И Петрограду је одговарало да за остварење својих интереса на Балкану има Србију за савезника, мада је тиме кршио кримски споразум са Аустријом о подели на интересне сфере.

Устанак је 1806. године проширен из Београдског на Видински пашалук да би дошло до спајања српске и руске војске. И Тимочани су се дигли на ноге, тако да је Први српски устанак добио карактер борбе за ослобођење српског етничког простора.

У првој књизи „Митски јунак Хајдук-Всљко“ због узрочне повезаности описани су и сви значајни догађаји изван Тимочке крајине, а посебно у „златном троуглу“, у међуречју Мораве, Тимока и Дунава. Личности и догађаје повезује син Тимока Вељко Петровић, који је од чобанчета и слуге постао хајдук, а онда устаник, па буљубаша и војвода са титулом господара (поред Карађорђа и буљубуше Петра Јокића само су 32 војводе носиле ову титулу). Вељко је.био присутан међу три стотине људи који су дигли Први српски устанак у Орашцу 15. фебруари 1804. годинс. Потом је учествовао у бојевима у Шумадији, у ослобађању Београда, Поморавља, Црне Реке, Тимока, Крајине, Кључа и у протеривању Турака с друге стране Старе планине, из Загорја и видинског краја.

Ратни вихор извукао је Хајдук-Вељка на историјску сцену као јунака који се, не штедећи себе, бори за ослобођсњс српског народи који је векове провео под туђином, али и других народа. Мада је млад и без животног искуства, Вељко се као војвода у Тимоку, а потом у Крајини, сналази у организацији власти и у међународним везама. Изнад тога је, чакк, остао ратник, неизмерно храбар, и као такав погинуо у 33 години бранећи источну капију Србије – Неготин. После тога уследио је слом Србије.

Мада је кроз живот пролетео брзо као метеор на небу, Хајдук-Вељко је оставио иза себе вечити траг. Као у светским митовима о мистериозном коњанику која се ниоткуда појављује да би чинио храбра дела или водио народ, и Вељко је због јуначких дела и бурног животи постао митски јахач и језди и данас у легендама и песмама Балкана.

У другој књизи – „Слом и ускрснућс“ обрађене су судбине значајних личности из Првог српског устанка које су се, већином, нашле у избеглиштву, као и Други српски устанак. Ту су и животни путеви Вељкове браће: Милутина који учествује и у Другом устанку и Миљка који ће борећи се са Русима против Турака погинути. Судбина Вељковс удовице, хероине Чучук-Стане, такође је нашла место у књизи.

За Тимочку крајину је изузетно значајна 1833. година, када је овај српски етнички простор враћен матици – Кнежевини Србије. Од тади ће почети убрзани привредни, културни и духовни развој и поред слабости које су се испољавале у самоуправч.

Тимочка крајина ће под Милошем Обренозићем бити важно подручје преко кога ће он остваривати дипломатске и економске везе са Видином, Цариградом, Петроградом и Букурештом. А Поречанин Миша Анастасијевић створиће прву мултинационалну компанију која ће запошљавати око 11 000 људи.