Kolidar „Zaječarac“

1897.godina,  Feliks Kanic, putopisac:

Zaječar je  najbogatija varoš u Srbiji  posle Beograda.

Zaječar – Stare knjige, posebno one iz zaječarskih knjižnica između 1836. i 1918. godine,izuzetno su svedočanstvo kulturnog identiteta grada. Preko deset godina njih temeljno proučava Karmen Gnječ Mijović, profesionalni bibliotekar u penziji. Tako je nastao njen obimni Katalog starih knjiga na 400 stranica, sa 12 registara i 25 dopuna velikoj Srpskoj bibliografiji. Autorka ovako ostavlja dragocen trajni zapis o izuzetno burnom razvoju Zaječara, od njegovog oslobođenja od Turaka, 1833.godine, do završetka Prvog svetskog rata, 1918.godine.

Tako saznajemo da je 1834.godine osnovana Timočka eparhija sa sedištem u Zaječaru, 1835.godine Zaječar je dobio osnovnu školu, 1836.ovde je počela da radi gimnazija, među prve četiri u Srbiji, a 1884.godine ili 1885. pojavio se kalendar „Zaječarac”, verovatno prva štampana knjiga u ovom gradu.

Prvi prenumeranti na prve retke knjige u tek oslobođenoj Srbiji pojavili su se u Zaječaru još 1834, a 1870.godine Zaječar je po broju pretplatnika na knjige bio na drugom mestu u Srbiji, odmah posle Beograda. Veliki broj pretplatnika imala je u Zaječaru i Srpska književna zadruga, čija štampana dela se pojavljuju 1892.godine, a među prvima na njih počinju da se pretplaćuju članovi Zemljoradničke zadruge u zaječarskom selu Planinici.

To ne iznenađuje s obzirom na to da je 1897.godine i Feliks Kanic zapisao kako je Zaječar, koji je te godine posetio, najbogatija varoš u Srbiji, posle Beograda. Kasnije će i Jeremija Živanović u „Politici”, 23.maja 1937.godine, povodom stote godišnjice zaječarske gimnazije, zapisati da je na poletni razvoj Zaječara uticalo i to što je gimnazija „imala za nastavnike naše najbolje školske radnike”. U tri njene knjižnice (profesorskoj, đačkoj i knjižnici đačkih udžbenika) bilo je 1913.godine 3.907 knjiga. Uprkos tome što je u vreme srpsko-turskih ratova od 1876.do 1878.godine ceo Zaječar bio popaljen i sravnjen sa zemljom.

To se ponovilo i u vreme Prvog svetskog rata, kada su Zaječar i njegove kulturne institucije rušili i palili bugarski okupatori. Ipak, u Matičnoj biblioteci „Svetozar Marković”, biblioteci Istorijskog arhiva „Timočka krajina” i Narodnom muzeju, Karmen Gnječ Mijović pronašla je 1.367 starih knjiga numerisanih u kontinuitetu i sve je njih iskusna popularna bibliotekarka obradila po najsavremenijim bibliotečkim pravilima. Recenzent knjige dr Aleksandra Vraneš kaže da će ovaj Katalog,sa svim svojim registrima, nastao kao rezultat dugogodišnjeg strpljivog stručnog rada, biti od izuzetnog značaja svima koji će u budućnosti proučavati kulturnu prošlost Zaječara.

RAZVITAK

Autorka je u ovom poduhvatu koristila i veliko iskustvo koje je stekla praveći i dve opsežne bibliografije poznatog zaječarskog časopisa „Razvitak”. Do sada je izašlo 230 brojeva ovog uglednog časopisa, koji je 1961. godine osnovao pesnik Tomislav Mijović i uređivao ga sve do 2007. godine. Dugogodišnji urednik časopisa je suprug autorke Kataloga i urednik ove njene knjige, a izdavači su zaječarski Narodni muzej i Istorijski arhiv „Timočka krajina”.

Autorka Kataloga kaže da joj je u pisanju ove knjige izuzetno koristila Spomenica zaječarske gimnazije iz 1936. godine koju je, povodom stote godišnjice ove najstarije timočke škole, napisao njen dugogodišnji direktor Milan Cvetinčanin. Ta knjiga joj je, veli, bila izuzetno pouzdan putokaz u traganju, a veliku pomoć pružila joj je i Slobodanka Stojanović Beba, bibliotekar u Istorijskom arhivu „Timočka krajina”. Ipak, veoma žali što do sada nije razjasnila gde je nestao kalendar „Zaječarac”. Pomenuti profesor Cvetinčanin navodi u Spomenici da je kalendar postojao i da je u njemu pored kalendarskog dela bilo i podataka o vašarima, starim i novim merama, ali i anegdota, dosetki i kratkih šaljivih pričica. Nestao je nekuda netragom, a Karmen želi da ga nađe kako bi mogla da potvrdi da je to najstarija štampana knjiga u Zaječaru, nastala 1884. ili 1885. godine u štampariji Milisava Nikolića Jagodinca.

Ukoliko u tome ne uspe, ostaće da važi ono što je zapisano u 13. knjizi obimne Srpske bibliografije (1868-1944) da se u štampariji Milisava Nikolića Jagodinca 1886. godine kao prva štampana knjiga pojavila pesmarica „Junačke pesme i vrline srpskih boraca u ratu srpsko-turskom 1876-1878 godine”, koju je „spevao i napisao Milenko Petković Vlasotinčanin”.

Advertisements

Zaječar koga više nema 2

Улица Краља Александра , у првом плану је хотел „Македонија“, на самом крају хотел „Задруга“ (данашља улица партизана Љубе Нешића)

Улица Краља Александра сликана пре Првог светског рата. Са десне стране види се Радул-бегов конак који је касније поново изграђен као галеријски простор.

Улица Краља Александра између два светска рат .У првом плану је пословно-стамбена зграда..страдала у пожару пре 15ак година (недостаје јој „кубе“)..У осталим кужама данас су адаптиране разноразне продавнице.

https://i0.wp.com/a618.ac-images.myspacecdn.com/images01/82/l_cb65cff023e9f4a5ac08e37cd219f929.jpg

Драшковићева улица (данас Светозара Марковића), сликана вероватно после (електрификације)..Ниједан објекат више не постоји данас. (због два правоугаона „солитера“ и проширења раскрснице)

Сликано између два светска рата- улица Николе Пашића.(Маршала Тита ) У позадини се види црква, стара зграда гимназије (данас ОШ) које и данас постоје.Остало је срушено крајем 60их година због „проширења“

Стара стаклара изграђена 1925/26, сликана 1928.г., порушена 1930. под изговором да је „несолидно грађена“..

Зајечар кога више нема

Лепе зграде порушила је комунистичка власт

Зграда градске поште у време Првог светског рата   , подигнута 1912. на углу тадашње Кајмакчаланске и Крфске улице

https://i0.wp.com/a34.ac-images.myspacecdn.com/images01/75/l_2437f95cd26c0f8b6293c2ff24362bd9.jpg

https://i0.wp.com/a70.ac-images.myspacecdn.com/images01/25/l_dabe753e51ee0d28346d8629e27ac05d.jpg

Трг Краља Петра 1930.г. и поглед на данашњу улицу Николе Пашића..Све су зграде у позадини слике данас срушене осим највише, Рајковићеве палате

Гостионица „Европа“, слика из 1903.г. Порушена је 1969.године  због „проширења трга“

Банка „Рајовић и Стајковић“, сликано пре другог светског рата. Прва зграда до банке је адаптирана гостионица „Европа“ /види слику изнад/.Зна се година адаптације- 1926.

Женска пијаца 1900.године (испред „Европе“)

Новоузграђена зграда Окружног начелства (данас Општинског суда), сликана између 1909. и 1914.г.

Окружно начелство 1909.г.

https://i1.wp.com/a710.ac-images.myspacecdn.com/images01/18/l_a7144b1c9c5097a340022bbf90fa452d.jpg

Споменик палим борцима у Балканским и Првом светском рату..По зградама иза, слика је сликана  између 1926-1939.г.

http://farm4.static.flickr.com/3463/3200568703_b11f631dfd_o.jpg

Сликано између два светска рата: преживела је само Рајковића палата, остале су срушене 1969.

Сликано 1912-1914..Хотел Задруга, изграђен крајем 19.века, срушен 1971.г. (због четвртасте зграде РК Београд, кој у су недавно купили Грци)

https://i2.wp.com/a743.ac-images.myspacecdn.com/images01/84/l_c118f0f9bc0cce0bc0e2dbd99783a036.jpg

Soko grad

ТРИ легенде о Сокограду
(испод Озрена и Ртња, 2 км од Сокобање)

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену.

Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.
_____________________________________________________1.______

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир – Жупан.

.

Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било.

Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош…

_

Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају.
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест.

Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.

Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне надстрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружила омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград-дођеш стар, одеш млад!”

________________________________________________________
Резултати светске статитистике кажу да се баш овде рађа највише ЗДРАВИХ двојки (близанаца)…

А тужна ствар је ово:

После периода византијског цара Јустинијана,кад је Сокоград служио као тврђава за спречавање аварских и словенских упада у дубину Балканског полуострва,- Стефан Немања га ослобађа 1172. године и он је од тада у саставу српске средњевековне државе.

Током протеривања богумила из Србије у сукобима се нашао и Соко Град чији је управник био старе вере, због чега је Немања опсео и заузео град који је том приликом претрпео већа разарање.