Staroplaninska vila

Гором језди Краљевићу Марко,
Гором језди а с гором беседи:
„Чарна горо пуна ти си лада
Кано срце моје што је јада,
Залуд теби твоја ладовина,
Кад у теби ладне воде нема,
Већ ја морам коња да закољем.
Да с’ напијем крвце од коњица
Те да своју жећцу ја утолим.“

Кад то зачу иза горе Вила
Та подвикну из грла бијела;
„Не кољ коња Краљевићу Марко?
Не кољ коња на Старој планини.
Не кољ коња непогани тела;
Већ ти пођи мало унапријед.

Сјезди Марко са Старе планине
На Виточа високог најезди,
Тамо има бунар вода ладна
Јуначкијем плећма ограђени
С девојачким косам оплетени,“
Пође Марко мало унапријед
Сјезди Марко са Старе планине
Мало ишо дуго нетрајало
Он ми нађе бунар воду ладну:
Јуначкијем плећма ограђену,
Девојачком косом оплетену.

Он ми клече да водице пије,
Ал подвикну чобан од оваца
А са Шаре високе планине:
„Не пи воде Краљевићу Марко!
Не пи воде непогани тело,
Ту су виле чедо окупале
Некрштено и не знаменовано.
Некрштено од петнајест дана,
Нит се смије нит ручице даје;
Већ ти пођи мало унапријед,
Унапредак на тог Качаника,
Па ћеш наћи бунар воду ладну.
Други бунар а друга водица:
Са јуначким плећма ограђену,
С девојачком косом оплетену.“

Пође Марко мало унапредак;
Па он нађе бунар воду ладну;
Са јуначким плећма ограђену
С девојачком косом оплетену.
Клекну Марко па се напи воде;
Па беседи своме добром шари:
„Давор шаро, Давор добро моје!
Ако ли ми неуватиш Вилу,
Неуватиш Вилу Загоркињу
Оба ћу ти ока изкопати,
А све четир ноге саломити;
Те се мучи по Старој планини
И Виточу високој планини,
Као Марко без шарина свога.
Ако ли је ти уватиш шаро!
Да знаш добре и поздраво шаро!
Оба ћу ти ока позлатити
Позлатити жеженијем златом,
Накитити дробнијем бисером
Подкитити драгијем каменом,
А све четир ноге подковати
Подковати са тим белим златом.
Па се дичи мој предобри шаре!
Па се дичи по свом свету белом,
Као Марко са својим шарином“

Текер Марко речи изустио,
Мину шара са Виточ планине
Са Виточа и са Качаника,
На велику планину Плашкаву,
Ка Србичком пољу широкоме,
Ка Србичком и Средачком побро!
Како звезда преко неба ведра.
Па увати Загоркињу Вилу.
Придржа је док јој Марко дође.
Како дође Краљевићу Марко
Одма шчепа Загоркињу клету
Како ју је Марко ударио,
Са црном је земљом саставио.

Милош .С.Милојевић, збирка:
Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара.
Оваку и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.
.. Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ, народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: