Poreklo imena Timok i Timočani

Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН

С
удећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.
Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имана Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.
Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок). Археолог Вулић сматра да се први од њих налазио на Сврљишком, а други на Белом Тимоку, код данашњег села Равне. Поред своје редовне посаде, Римљани су држали у тимочкој области и помоћне трупе, састављене од домородаца, које су носиле назив Timacenses pseudocomitatenses односно Timacenses auxilarii (Тимочка помоћна војска). Значи да су они то име, настало у тамној, далекој давнини близу Дунава, прихватили и проширили на целу данашњу Тимочку крајину, као име њених река, градова, војних јединица итд.

Ово се такође помиње у V и VI веку, када је овим крајевима владала Византија, као наследница источног дела римске империје. Пишући како је цар Јустинијан подигао (или обновио) неких 27 градова у долини Тимока, византијски писац Прокопије наводи међу њима два чија имена почињу са „Тима“. Један се звао Тимадоксион (што значи „Тимочане дочекује“), други Тималкиолон (Тимочане брани, Тимокобран). Они су, као и сви други, служили сузбијању све чешћих и дубљих упада „варвара“ с оне стране Дунава, међу којима крајем VI века преовлађују словенска племена.
На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.
У VII веку траг истог имена налазимо код познатог равенског географа у Италији. Он је на Тимоку забележио град Тимагон, положен нешто северније од данашњег Књажевца. Вероватно да су ту Словени обновили стари римски Тимакум, променивши му назив у Тимагон.
У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским хановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.
Бачени у један забитап, историјски мртав простор, на коме су од првобитне, ибарско-лимске Србије били одвојени великом даљином, а од својих наметнутих татарско-бугарских феудалних господара друкчијим расним пореклом, језиком, вером, обичајима итд, Тимочани су вековима живели као аморфна, затворена словенска група. У друготрајном процесу окупљања раштрканих племена око српског и бугарског језгра, они су чували своје локално осећање и локално име, а тиме и своју етничко-племенску индивидуалност.
Када је и како дошло до њиховог духовног стапања са српским народом, које се најзад завршило њиховим припајањем Србији, то је питање за посебно расправљање.

(Razvitak, 1961,br 3)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: