Staroplaninska vila

Гором језди Краљевићу Марко,
Гором језди а с гором беседи:
„Чарна горо пуна ти си лада
Кано срце моје што је јада,
Залуд теби твоја ладовина,
Кад у теби ладне воде нема,
Већ ја морам коња да закољем.
Да с’ напијем крвце од коњица
Те да своју жећцу ја утолим.“

Кад то зачу иза горе Вила
Та подвикну из грла бијела;
„Не кољ коња Краљевићу Марко?
Не кољ коња на Старој планини.
Не кољ коња непогани тела;
Већ ти пођи мало унапријед.

Сјезди Марко са Старе планине
На Виточа високог најезди,
Тамо има бунар вода ладна
Јуначкијем плећма ограђени
С девојачким косам оплетени,“
Пође Марко мало унапријед
Сјезди Марко са Старе планине
Мало ишо дуго нетрајало
Он ми нађе бунар воду ладну:
Јуначкијем плећма ограђену,
Девојачком косом оплетену.

Он ми клече да водице пије,
Ал подвикну чобан од оваца
А са Шаре високе планине:
„Не пи воде Краљевићу Марко!
Не пи воде непогани тело,
Ту су виле чедо окупале
Некрштено и не знаменовано.
Некрштено од петнајест дана,
Нит се смије нит ручице даје;
Већ ти пођи мало унапријед,
Унапредак на тог Качаника,
Па ћеш наћи бунар воду ладну.
Други бунар а друга водица:
Са јуначким плећма ограђену,
С девојачком косом оплетену.“

Пође Марко мало унапредак;
Па он нађе бунар воду ладну;
Са јуначким плећма ограђену
С девојачком косом оплетену.
Клекну Марко па се напи воде;
Па беседи своме добром шари:
„Давор шаро, Давор добро моје!
Ако ли ми неуватиш Вилу,
Неуватиш Вилу Загоркињу
Оба ћу ти ока изкопати,
А све четир ноге саломити;
Те се мучи по Старој планини
И Виточу високој планини,
Као Марко без шарина свога.
Ако ли је ти уватиш шаро!
Да знаш добре и поздраво шаро!
Оба ћу ти ока позлатити
Позлатити жеженијем златом,
Накитити дробнијем бисером
Подкитити драгијем каменом,
А све четир ноге подковати
Подковати са тим белим златом.
Па се дичи мој предобри шаре!
Па се дичи по свом свету белом,
Као Марко са својим шарином“

Текер Марко речи изустио,
Мину шара са Виточ планине
Са Виточа и са Качаника,
На велику планину Плашкаву,
Ка Србичком пољу широкоме,
Ка Србичком и Средачком побро!
Како звезда преко неба ведра.
Па увати Загоркињу Вилу.
Придржа је док јој Марко дође.
Како дође Краљевићу Марко
Одма шчепа Загоркињу клету
Како ју је Марко ударио,
Са црном је земљом саставио.

Милош .С.Милојевић, збирка:
Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара.
Оваку и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.
.. Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ, народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити

Advertisements

Velesovi sinovi

Седам влашића

(српска бајка)

У једном вилаету бејаху две велике царевине:у једној је царево цар Петар, у другој цар Татарин.

Цар Петар имађаше врло лепу кћер, тако лепу, да јој не бејаше равне на целом свету.

Цар Татарин поручи цару Петру по гласнику да му да своју кћер за жену; ако је не усхте дати, он ће доћи са свом својом војском, те ће му царевину потлачити и попалити, кћер му отети и њега заробити.

Кад цар Петар чује поруку цара Татарина, одговори гласнику:
Иди и кажи твом цару да је моја кћи умрла, нека тражи другу царицу и нека се битке и ратовања окани.

Чим гласних оде, цар Петар назида врло јаку кулу у ко-јој се могу две душе затворити с храном и пићем, колико им је доста за три године. Кад све буде готово, он се са својом кћерју затвори у кулу и зазида је. Царевину је предао свом верном слузи, да влада и царује за три године, а кад прођу три године, онда да развале кулу и да га с кћерком пусте из ње.

Још је и то наредио: да се сваком ко год дође да тражи цара Петра каже да цар Петар није у својој царевини, него да је отишао цару Сунцу да се с њим разговори и да га пита: зашто зими нису дани тако дуги као лети, и зашто су хлад-ни, те људи у његовој царевини не могу једанко да раде, него дангубе.

Наскоро потом дође цар Татарин да тражи цара Петра и његову кћер. .Сви му кажу да је кћи царева умрла и цар отишао до Сунца да га то и то пита. Цар Татарин уђе у двор и кад види да нигде никога нема и да је свугде гробна тишина, врати се у своју царевину.

Кад прођу три године, отворе кулу; цар Петар изиђе, а кћери му нигде не бијаше. Ни сам цар Петар није знао како је нестала.

У онај дан кад цар Петар из куле изађе, беше један кривац на белом хлебу. Свет је гомилама ишао да види осуђеника у затвору. Роб на беломе хлебу проговори сакупљеном свету:
— Да зна цар Петар, као што не зна, те да ме пусти из затвора, а живот ми поклони, ја бих му нашао кћер и у двор довео.

Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. До-зове цар осуђениха преда се, те га запита :
— Би ли ти доиста могао моју кћер наћи и довести, да ти се кривица опрости и живот поклони?
Роб му одговори:
— Бих доиста, само да ми се овога тешког гвожђа опростити.

Цар Петар заповеди да скину с њега гвожђе, да му трошка на пут и оправи га у свет да му тражи кћер.
Дуго је осуђеник по свету ходио и распитивао за цареву кћер, али му нигде нико не знађаше што за њу казати. Пр-шао је девет светова и кад дође на крај деветога света, нађе једну кућу и кад у њу уђе, виде једну бабу.

— Помози бог, мајко, рече јој роб, приступи јој и пољу-би је у руку.
— Бог ти помогао, синко. Које добро?
— Тражим кћер цара Петра, одговори роб, па јој онда све по реду каже, како је нестала из куле, а да јој ни отац, који је с њом заједно био у кули, није осетио; како је он био на белом хлебу, како је обећао цару да ће поћи да му кћер тражи, ако га пусти, како је ето већ девет царевина прошао, а о пдревој кћери ни трага ни гласа.

:Баба му рече:
— Срећа твоја, те ме при првом поздраву назва мајком и к руци ми приступи; тим си ми постао син. Ја имам пет синова змајеза. Кад кога код мене у кући нађу, одмах га растргају. Али тебе ја нећу дати,

Онда змајевска мајка посади осуђеника до себе па му рече:
— Први ми је син тако вешт у крадењу, да ће из живе овце живо јагње украсти и однети, а да овца не осети. Други ми син зна тако вешто траг наћи, да ће га пронаћи, ма био од девет година. Трећи ми је син таки зидар, да ће за тил часа, док длан о длан удариш, велику кулу сазидати. Четврти тако гађа стрелом да ће звезду на небу устрелити. А пети се у хватању тако извештио да може гром у руке ухватити. И ако ти они цареву кћер не нађу и не добаве, доиста је нико други неће на целом свету.

Тек што ово змајевска мајка изговори, зачу се споља хука; долазе пет змајева, пет синова бабиних. Баба брже боље сакрије роба под корито за врата, ако јој синови срдити дођу, да га у првом срцу не раскину. Синови хрупише у собу и рекоше:
— Добар вечер, мајко.

Мајка им одговори:
— Бог ми вас помогао, децо моја. Добро ми дошли. Јес-те ли ми се добро прошли?

Један син одговори:
— Јесмо, мајко.
На то ће најмлађи:
— Овде има крштена душа. Казуј, мајко, где је.
— Погодио си, има. Ту је ваш побратим. Он мене помајчи, а ја њега посиних, јер кад уђе у собу, назва ме мајком и приступи ми руци.
— Па шта тражи тај побратим овде?’запита змај.
— Тражи цареву кћер, одговори мати, па им онда све-приповеди како је нестала и зашто ју он тражи, и напослетку рече: „Сутра идите, децо, у свет те потражите цареву кћер. А сад ми се закуните да побратиму нећете ништа учинити*?

Кад се синови змајеви закуну, устане баба радосно, диг-не корито и изведе свог посинка, те се са змајевима, као с браћом, поздрави и изљуби.Док се с њима изљубио, проли се из њега три оке крви.

Затим вечерају па легну спавати, да се одморе. Мати змајевска и њени синови, уморни, добро спаваху, али се јад-ни роб од болова целу ноћ преметаше.

Сутрадан у зору устану змајеви, узму побратима са -со-бом, па се упуте к царевини цара Петра. Онај од њих што је имао добар нос одмах намирише траг куда беше царева кћи из куле однесена. Тако дознају, да је царева кћи код змаја седмоглавог, који ју је, кад је Цар Петар у кули спавао, тако вешто однео, да он није ни осетио.

Кад тако сазнају где је царева кћи, онда онај што је био вешт у крадењу оде у двор змаја седмоглавног,, и затече га где на крилу цареве кћери спава. Змај узме девојку на руке, па полети с њом из двора тако полако, да змај седмоглави и не осети. Кад се овај пробуди, досети се ко му је девојку од-нео, па пошто је брже могао полети за њом у потеру.

Брат змајев што беше вешт зидар опази како му брата гони змај седмоглави, те брже боље сазида кулу, те се сви у њу затворе. Седмоглави змај долети под кулу, размете љути-то главе, три вргне с десна на лево, а три с лева на десно, седму пак, средњу, дигне горе и поче живу ватру сипати. Помрче сунце и ухвати тама, рекао би, поноћ је. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.

Али онај од браће змајева што беше добар стрелац ода-пе стрелу и погоди седмоглавог змаја баш у срце, те испусти девојку испод крила. Девојка стане падати к земљи, а за њом и змај седмоглави.

Онда онај брат што беше вешт у хватању притрчи и прихвати девојку на руке тако лако, да јој не би ништа, а сед-моглавог змаја дочекаше друга браћа и покидаше му свих седам глава пре него што је пао на земљу.

Тако пет змајева избавише цареву кћер. Сви се обрадо-ваше што добише тако лепу девојку, али се стану препирати чија ће сад она бити.

Човек се умеша у њихову препирку и рекне:
— Браћо, девојка је моја. Ви знате да је морам однети њену оцу, да ми се живот опрости. Да је ја нисам тражио, ви је не бисте били нашли, јер за њу нисте знали.

Први змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам нашао, ви је не бисте имали, па би је бадава тражио.
Други змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је ја нисам украо, ви је не бис-те имали, па би је ти бадава тражио, атибадава нашао.
Трећи змај рече:
— Моја је девојка. Јер да ја нисам брзо кулу сазидао, и тебе с девојком склонио, седмоглави змај би те био стигао и девоју отео, и онда би је ти бадава тражио, ти нашао, а ти ук-рао.

Четврти змај рече:
— Моја је девојка, Јер да ја нисам змаја устрелио, он би њу ситет био однио, и онда си је ти бадава тражио, ти нашао, ти украо, а ти у кулу склонио.

Пети змај рече:
— Моја је девојка. Јер да је нисам у падању на земљу прихватио, на би се била на комаде раздробила, па је ипак не бисте имали, ти си је онда бадава нашао, ти украо, ти у кулу склонио, а ти змаја устрелио.

Тако су се они препирали око девојке чија ће бити, па наиђу на ветрову мајку, кажу јој о чему се препиру и замоле да она пресуди чија је девојка.

Ветрова мати, кад их преслуша, запита:
— А јесте ли ви били код Месечеве матере да вам пресу-ди?

А они одговоре да нису код ње били. Ветрова мати им рекне:
— А ви идите Месечевој мајци, она ће вам то правије знати казати, јер има сина који је више света прошао.

Оду браћа с девојком месечевој мајци. Не назову јој ни помоз бог, него још с врата повичу:
— Послала нас је Ветрова мати да нам ти кажеш чија је девојка, па јој онда све испричају како је било, и зашто је ко-ји шите.

Месечева мати их запита.
— Јесте ли били код Сунчеве мајке?

Кад они одговоре да нису, рече им Месечева мати:
— Идите ви, децо, Сунчевој матери, она ће вам најпра-вилније пресудити, јер јој син највише света прође.

Крену се сунчевој матери. Не назову јој ни помози бог, него јој још с врата проговоре:
— Послала нас је месечева мати да нам ти кажеш чија је девојка — па и њој реку све како је било и због чега се препиру.

Сунчева мати их запита.
— Имате ли ви, децо, своју мајку? А кад они одговорише да имају, Сунчева мати их отправи кући речима:
— Идите ви, децо, својој мајци. Свака мати својој деци најправије суди. И вама ће она најбоље знати казати чија је девојка.

Тако они оду кући, те-пред матер и кажу јој све где су били, шта је који учинио, код кога су све били, да им пресу-ди, па најзад и то како их је Сунчева мати к њој послала, да она каже чија је девојkа..

Мати им рече:
— Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа, а она нека вам буде сестра.

И браћа се том пресудом задовољише.

Свих шесторо браће и седма сестра стоје на небу и то су седам Влашића. Сваке године иду Ветровој, Месечевој и Сунчевој мајци да им се захвале на савету.

Тај пут траје од Ђурђева до Видова дана и за то време се Влашићи не виде на небу.

Мироч и Вила Равијојла

На планини Мирочу борави вила Равијојла -прелепа, видарка,ратница са белим стрелама и способношћу летења и сујетна..Кроз причу о два «побратима» Марку(принцу) и Милошу(војводи) који путују преко Мироча долином Тимока до (данашњих места у Бугарској) Брегова и Видина-српски народ је сачувао низ митолошких појмова: људи и виле разговарају, такмиче се у песми и боју, знање лековитих трава је надљудска (божја) особина, коњ је видовит, велики јунак Марко има буздован шестопер(симболика Бога Перуна),а српски омиљени богови су Вишњи и Јован (вероватно Сава и преименован Кол-Дајбог ) ..њихов помен користи Равијојла да спасе свој живот од разјареног јунака који има божју особину праштања (милостив на Бога)..

Марко Краљевић и вила Равијојла

Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,

Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;

Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
“А мој брате, војвода Милошу!
“Тешко ме је санак обрвао,
“Певај, брате, те ме разговарај.”

Ал’ беседи војвода Милошу:
“А мој брате, Краљевићу Марко!
“Ја би тебе, брате, попевао,
“Ал’ сам синоћ млого пио вино
“У планини с вилом Равијојлом,
“Пак је мене запретила вила,
“Ако мене чује да попевам,
“Оће мене она устрелити
“И у грло и у срце живо.”

Ал’ беседи Краљевићу Марко:
“Певај, брате, ти се не бој виле
“Док је мене Краљевића Марка
“И мојега видовита Шарца
“И мојега шестопера златна.”

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј’ који држ’о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,

Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна уд’ри у грло Милоша,
Друга уд’ри у срце јуначко.

Рече Милош: “Јао моја мајко!
“Јао Марко, Богом побратиме!
“Јао брате, вила ме устрели!
“А нисам ли тебе беседио,
“Да не певам кроз Мироч планину?”
А Марко се трже иза санка,

Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
“Јао Шаро, моје десно крило!
“Достигни ми вилу Равијојлу,
“Чистим ћу те сребром потковати,
“Чистим сребром и жеженим златом;
“Покрићу те свилом до колена,
“Од колена ките до копита;
“Гриву ћу ти измешати златом,

“А поткитит’ ситнијем бисером;
“Ако ли ми не достигнеш виле,
“Оба ћу ти ока извадити,
“Све четири ноге подломити,
“Па ћу т’ овде тако оставити,
“Те се туци од јеле до јеле,
“К’о ја Марко без мог побратима.”

Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вр’у планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу.
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,

Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ’ плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
“За што, вило, да те Бог убије!
“Зашт’ устрели побратима мога?

“Дај ти биље ономе јунаку,
“Јер се не ћеш наносити главе.”
Ста га вила Богом братимити:
“Богом брате! Краљевићу Марко!
“Вишњим Богом и светим Јованом
“Дај ме пуштај у планину живу,
“Да наберем по Мирочу биља,
“Да загасим ране на јунаку.”

Ал’је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
“Сад ћу доћи, Богом побратиме!”
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку,

Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;

Али вила међ’ вилама каже:
“О чујете, виле другарице?
“Не стрељајте по гори јунака
“Док је гласа Краљевића Марка
“И његова видовита Шарца
“И његова шестопера златна;
“Што сам јадна од њег’ претрпила!
“И једва сам и жива остала.”

Vila Ravijojla sa Miroč planine, kako ju je zamislio autor iz Kalifornije



from the book about Marco Kralievic you can read here:
http://markokraljevic.uzice.net/index.htm

Ovo je mitski (poluistorijski) Kraljević Marko:

Ovako je ukrotio divljeg Šarca kad je ždrebe bio:

a ovako “vije” vilu Ravijojlu :

i “sekira” svoju majku Jevrosimu:

Боравиште Виле Равијојле је на планини Мирочу.У подножју је река Вратна (село Вратна и манастир Вратна) која се улива у Дунав, али пролазекроз три огромне камене Капије које је сама издубила у прошлости..И стене су препуне пећина..

http://img61.imageshack.us/img61/8938/vratna1en1.jpg

http://img402.imageshack.us/img402/4021/vratna2xn1.jpg

http://img78.imageshack.us/img78/3006/vratna3zp6.jpg

http://img443.imageshack.us/img443/6043/vratna4ea6.jpg

http://img87.imageshack.us/img87/1109/vratna5xc9.jpg

http://img67.imageshack.us/img67/6268/vratna6vq1.jpg

http://img53.imageshack.us/img53/3631/vratna7iv6.jpg

http://img167.imageshack.us/img167/2407/1001842gw8.jpg

http://img67.imageshack.us/img67/2831/vratna9xz2.jpg

http://img340.imageshack.us/img340/2632/vratna10mk3.jpg

http://www.planeta.org.yu/07/09geografija.htm

Јелен из књиге мртвих

Zanimljivo su proučavanja Ivana i Antonija Škokljeva u knjizi “Bogovi Olimpa iz Srbije” koje vraća grčk“ukradene” pojmove i mitove Slovena na srpski prostor i srpski jezik,pa tragom priča zapisanih na grčkom jeziku otkriva moguće realne geografske lokacije odakle su priče (kao slovenske) potekle..

Autori ove knjige navode Istočnu Srbiju, odnosno Homolje i Kučajnu, naseljene skoro isključivo vlaškim stanovništvom, pravom lokacijom “grčkog” posmrtnog carstva..na primer Djerdapsku klisuru, reke Mlavu, Orlovaču, Vitovnicu, Busur, Čokordin, Batušu, Srebrno jezero, groblje i bele topole, pećine (Zlotska, Ceremošnja, Dubočka, Zlotska..)..

… pronalaze opisane pod “grčkim “ imenima u ukradenom mitu o Hadu, Kerberu i Herakleu..Novčić na očima umrlog je fascinantno star običaj kod Srba i u Srbiji..…

A ovome se pridružuju gomile napisa i knjiga etnologa i etnografa o očuvanom i raznovrsnom kultu sahranjivanja predaka kod vlaškog stanovništva.U posmrtnim pesmama kojima Vlasi iz Istočne Srbije ispraćaju pokojnike sačuvani su svi elementi Boga Vlasa/Vlеsa/Vlosa iz srpsko-slovenske mitologije :

*simbol JELENA
(sa zlatnim rogovima,svetlećim očima, srebrnim potkovama, vatrom iz nozdrva- VODIČ je kroz drugi svet kao glavni simbol Vlosa..Svetleće oči i ostale karakteristike jelena naravno potcrtavaju i ističu nadprirodno poreklo životinje…
*Broj vezan za Boga Vlesa je dva, jer je drugi u hijerahiji BOGOVA, posle Sunca, po značaju, a istovremeno je i dupli-uvek vezan sa Zemljom.
*Muzički instrument vezan za nedvojivi spoj Zemlja-Volos su DVOJNICA ili DIPLE, dvostruka svirala ….
*.Sam Jelen je predstava DUŠE (dok je jednorog simbol DUHA), a samo je duša neprolazna i večna…kako i Vlesova knjiga potvrđuje
*Dušu pokojnika jelen u pesmama prenosi medju rogovima,u kolevci od svile, (pamuka ili breze) jer je laka, nežna i osetljiva..Današnja naučna istraživanja “cene” težinu na 21 gram, koliko telo izgubi u času smrti na težini…
* simbol žene koja drži knjigu sudbine (često pod imenom DIVA SAMODIVA ili jednostavno STARA BABA) i upisuje mrtve na jednu strane, a žive na drugu…
.. kao simbol ZEMLJE, praroditeljke ..iz koje se sve radja i u koju sve odlazi…večne Vlesove družbenice..PRAMAJKE

Žena koja radja-dakle MATERA,MAJKA-uvek je simbol one koja zna tajne rodjenja i smrti- dakle okultnog, skrivenog znanja, magijskog..Samo su žene- babice i samo su žene -dežurne oko umirućeg čoveka….

Deo pesme iz sela Gamzigrada, 4 km od Zaječara, prenesen ovde u prevodu sa vlaškog jezika, upućuje pokojnu dušu ovako (sama Smrt o sebi objasni prvo da nije ni strašna ni crna već bela i prelepa..Njen posao je da “odabira, a ne da zbira”, a potom savetuje):

Pripazi, ne zaboravi
Da ne skreneš ti ulevo.
Ima jedan tihi izvor
A i baba jedna stara
Za odmor će ti stolac dati
Rečma će te zagovarat
Gospod će te okriviti
Veoma ćeš odocniti
Na konak ti nećeš stići
Nego skreni ti udesno.

(upozorava na opasnosti od obmana donjeg sveta, a zatim upućuje dušu da prati PUT SVETLOSTI- o kome toliko danas govore ljudi koji su doživeli kliničku smrt..)

Idi dole, ka dolini
Idi ka zracima sunca
Gde velike kuće ima
Prozori su prema suncu
Od zlata je i od srebra
Kakvu nemamo na zemlji
A to kuća Gospodnja je
Četr’es dveri i okana
Ne znaš izać kada udješ
Ti ključeve(Tozo) traži
Da sve dveri ti otvoriš
Sve dveri i okna sva
Sve dveri od samog Raja

(A kako teče proces pročišćenja,…
(u nekim drugim pesmam se pominje i balsamovanje, da pokojna duša ne istruli do “premaleća” jer se možda i vrati?..U proleće duše ožive?Naznaka reinkarnacije kad duša bude spremna za sledeći život?)
Vodič kaže ovako:

Idi (Tozo) ka dolini
Do viline izvor česme
Da se umiješ,ti svrati
Da nikada ne istruliš
Da se nikad ne ubudjaš
Da se kući svojoj javiš

(U drugim primerima pojavljuju se i ovi motivi:

PUT – uzan poput kolskog traga, klizav i strašan…
MOST – uzan, kriv i mračan, u nekim pesmama i uglačan, sjajan,.Pravednici prolaze bez problema..
Nebeske LESTVE
Opis stanovnika donjeg sveta- raznolikog sveta umrlih, bezopasnih i opasnih, dok je u ovom primeru POSKOKčuvar Božjeg sna i ujedno čuvar RAJA:

A na kraju takvog mosta
Ima ,(Tozo),jedna vrba
A na samom vrhu vrbe
Jedan mladi poskok ima
I jezikom on palaca
A sa repom vetar stvara
Tako Boga on probudi

Vrata rajska se dakle otvaraju uz pomoć pokreta vazduha, izdaleka..

U drugom primeru,iz sela Nikoličeva, (14 km od Zaječara) vrata se otvaraju kad zapišti čuvar Božjeg sna, mladunče od poskoka, a u daljem toku pesme se objašnjava Božja kuća od srebra (dragocenog metala koji je opet simbolika Meseca , odnosno Vlesa ) sa dverima od stakla:

Kad te oni budu vid’li
Postaviće te da sedneš
Na belkasto, belo platno
Daće ti vodu iz tikve
Iz tikve zaboravljene
Ceo svet da zaboraviš
Kako sunce, tako vetar
Hodanje (Dano ),po zemlji
(da zaboraviš)

Posle ovog koraka- konačnog zaborava prethodnog života
( uz pomoć tečnosti-čarobnog napitka ili neke “žive vode?-spiranjem)
u materijalnom zemaljskom svetu (JAVu), sledi opis Boga koji sedi izmedju 4O praznika (sveca, svetitelja,božanstava?), i umrla osoba se upućuje šta treba da dalje radi:

Gospod Boga ti zamoli
Neka dušu da kostima
Dok ne podješ ti od kuće
Nek da dane da još živiš.
Ako tebi dane ne da
Nek otvori rajska vrata
Jabuci crvenoj hodi
Kod nas, i kod familije
Da se pozdraviš sa svima

http://i59.photobucket.com/albums/g282/Nimrod_666/klimenko_veles.jpg

http://www.kirsoft.com.ru/freedom/images/000424-000175S.jpg

http://www.veles.m6.net/gamaun/Hram-galer/04/images/gfx_0.jpg

http://www.veles.m6.net/gamaun/Hram-galer/04/images/gfx_2.jpg

http://kirsoft.com.ru/skb13/VK_III.pdf

http://www.tolkien.co.yu/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf

Британац Џемс Џорџ Фрејзер, вероватно највеће име у антропологији, аутор „Златне гране”, једне од највећих студија о историји и религији, у свом најпознатијем делу мноштво страница посветио је обичајима становника источне Србије. Готово исто колико и аустралијским староседеоцима чији обреди важе за најаутентичније и најинтересантније на свету.

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2563&tekst=02

Здухачи и вилењаци

Srpski Zduhači deluju u snu..Dakle, spontano i nevoljno…Njihova uloga je izmešana (kad čitamo literaturu) povremeno sa ulogom zmajevitih ljudi u srbskoj prošlosti i sadašnjosti, samim Zmajevima i imaju ulogu čuvara naroda- ne pojedinca…Ne mogu preneti znanja na drugoga jer se srbski Zduhač radja- ne stvara i ne uči..Dakle , imaju urodjen i prirodan (natprirodan dar) ..Najlakše ih je uporediti sa Vilama, jer su oni ustvari muški ekvivalent Vile u srbskom predanju…

Evo nekih termina iz srbskog jezika o samoj reči Zduhač…

Sam naziv istovetan je kao i sadržina reči VA-ZDUH, ono što nas okružuje, nekad život daje i odražava, a ponekad i oduzima..I sama reč VAZ-DUH ustvari ima titraje glasova koji su VAS-DUH, što znači Duh koji je sveprisutan..Božanski ili Svemirski ili Ontološki, kako god shvatili…
Od tog istog materijala sačinjen je i naš ZDUHač..Uvek muškarac…Po rečniku:

1. Zduhači su ljudi
*kod kojih je duša u stanju rastaviti se od tela
*kod kojih duh izlazi u tela u snu
*zaspali vidoviti kod kojih duh napušta telo te suzbija kišu, grad, nevreme,vodi i goni oblake, štiti svoje selo od ostalih duhova,zduhača i šteta
* koji imaju natprirodnu moć,znaju čaranja
*koji su u prelaznom stanju, jer će posle smrti postati zli duhovi
*koji pokazuju osobitu neku silu, kao i ukus i znanje
*koji znaju više od ostalih ljudi
*koji su se rodili u crvenoj (krvavoj) košuljici

2. Zduhači su životinje
* kao otelotvorenje (umrle ili ne) duše zduhača, npr. ptice..a može biti i vo, pas, mačka, kokoš ..ali podjednako , kao i ljudi-zduhači, svo brane svoj zavičaj

3. Zduh je dah, disaj, vazduh koji se pri udisanju udahne ili pri izdisaju izdahne
4. Zduh je miris, vonj..Kaže da zločinac ima posebnu zduhu kao i divlje životinje..ili se kaže “Nemci su širili vazduhom pivsku zduhu plesajući”..
5. Zduh je vazdušni vrtlog, strujanje vazduha.. Kaže se “Obesi obeću na zduhu da se suši”… A i neke priče iz starine kad se vazduh kovitlavo kreće- mislilo se da zduhe (ale) bore medjusobno, pa čupaju drveće pri tom i gadjaju se..
5. Zduh takodje znači i izmišljotina, neistina, kleveta, laž…

I ima još termina koji se koriste, npr.:
Vilač, Vilenjak ili Vilovit- nazivi su za zduvatog konja, vola ili ovna
Zduhobaša- glavnim najbolji, najstariji zduhač, jedan se u stotinu radja
Zduhetine- naletne, nespretne, proklete..ima ih u vetru,,i kao vetrina su…
Zduhljiv=prgav, ljutit, sumanut
zduhnuti se= postati kao sumanut, pobesneti
zduhnuti, zduhnem,zduhni, zdunuti…kad zduneš vatru sa upaljene lule ili “kao da me vetar zdune te padoh sa konja”))

Ukratko, savremenim rečnikom kazano : srbski Zduhači imaju nevoljne astralne projekcije i tada rade u korist zajednice, braneći svoj narod i kraj..a izgleda da poseduju moć i da svoje astralno telo osnaže materijalnim oblikom ptica i životinja, kad je potrebno..U svakom slučaju, kad se probude, oni su samo nepopularne komšije koje se zaobilaze u širokom luku…

Iako ih greškom upoređuju sa šamanima, razlike je velika..Šamani uče padanje u trans, koriste bilje za pomoć, ritualne pokrete i plesove- dakle imaju mnogo obeležja formalne odnosno ritualne magije, na dnu lestvice magijskih metoda promene stvarnosti.. Zatim, oni deluju budni na osnovu naučenih znanja i kad god požele.. Mala je razlika izmedju dobra i zla u slučaju delovanja šamana, jer obavezno uzimaju darove za svoj konkretno uradjeni zadatak..

Šaman (sibirski ili meksikanski) bi se mogao uporediti sa srpskim terminom “vrač” ili “mag” kome se plaća da za odredjenu i ugovorenu kvotu napravi premeštaj nevidljivih “tvari” oko nas i promeni izvesni sled dogadjaja u realnosti, čime “ispunjava” želju platiše..

Zduhać je rođen i prisiljen da bude čuvar naroda.

Како победити змаја?

У змаја се, кажу , претвара риба и змија која доживи 40 година, а да је људско око није никако видело.Змајева има мушких и женских, већ према томе да ли су постали од мужјака или женке.

Змај се однекуд појављује ноћу, као огрома, крилата змијурина, и слеће у кућу где има млад човек или жена, односно момак или девојка. Ту се моментално претвара у дивно људско биће и проводи љубавну ноћ. Пре зоре изненада се изгуби, односно одлети кроз прозор или оџак. При одласку и доласку, са његових крила прскају на све стране искре, као варнице од ватре.

Млади којима долазе змај брзо слабе и вену, постајући чудно повучени и болесни од љубавних доживљаја. Али они тајну строго чувају, било због страха, било што их тајанствени посетилац опчини. Њих родбина може спасити једино ако кришом утврди ту везу сса змајем и настане да га уништи или протера.

ВАТРА

Прича се да је неки младић почео да бледи и пропада, па је његова мајка посумњала да га то змај пије. Једном се она сакрила у синовљевој соби, да провери своју сумњу. Кад је било око пола ноћи, у соби се појави змија и почне се извлачити из своје кошуље. Чим се извукла, претворила се у девојку необичне лепоте и легне поред младића у кревет. Мајка полако дохвати њену кошуљу, изађе неопажено и метне је на ватру. Тог момента девојка је, у загрљају њеног сина, издахнула и некуд ишчезла.

ВРЕЛА ВОДА

За другу, пак, мајку причају да је оставила у соби, кришом од своје кћери, пуну кацу вреле воде, и кад је змај слетео, упао је у њу и у истом тренутку нестао без трага.

ПРОТЕРИВАЊЕ БУКОМ

Верује се да змај долази и старим људима. Не због љубави, већ зато што и они, због дугог боловања и самовања, почињу да се претварају у неку врсту духова. Био млад или стар, онај ко има везу са змајем навлачи на село велику несрећу- сушу. Док по околини кише редовно падају и усеви бујају, такво село облаци стално обилазе. Земља на сунчевој припеци испуца, воде пресахну, трава и усеви повену.

Уверени да је томе узрок змај, сељаци настоје да открију коме он долази. Довољно је да неко изјави да је над кућом у коју се сумња приметио неко светлуцање (оно се заиста јавља при распрскавању звезда падалица), па да се о томе почну испредати читаве бајке,

Онда настаје договор како да се змај из села протера.

СЕЛО ОШЉАНЕ, 1935. , 1936, 1946. године

Како је протеривање вршено, показује пример села Ошљана. По обавештењу које сам добио од Стевана Ђорђевића, наставника у Зајечару, а он од Ошљанаца који су у томе лично учествовали, Ошљане је то чинило двапут пре и једанпут после другог светског рата.

Пре рата, око 1935.године, сумња је пала на неку младу, верски занесену жену. Она је слабо радила, често била болешљива и бавила се прорицањем и тумачењем снова. ПЛан и време протеривања змаја, који је наводно долазио њој, а можда и некој другој жени, одредила је општинска управа, односно сеоски кмет Риста Рашић.

Скупивши сељаке испред улаза у село- ноћу, наравно- он је једну друпу повео уз главно село, а другу упутио у засеоке “Старо село” и “Белбрадич”.

Ошљане се одједном нашло као у рату. Клепетуше, звонца, пиштаљке, лупање у канте, звиждање, ударање штаповима у тарабе- све је то давало слику правог ратног напада. Нападачи су упадали у дворишта и претурали сандуке, каце, корита итд. Међутим, кад су се ове групе састале, утвђено је да змај није побегао. Зато је све то поновљено у наредне две ноћи, али без успеха.

Тек идуће године, на месту званом “Градско”, општа халабука натерала је змаја на бекство.Видело се како је нешто засветлело изнад села и ишчезло косим правцем у висину.

НАСИЛНО КУПАЊЕ ЗМАЈЕВЕ ЖРТВЕ

Сушне, 1946.године сумња је пала на једну болешљиву, нервно лабилну девојку, кћер сеоског врача Крсте. У ери разних акција на обнављању ратом порушене земље, општинском писару пало је на памет да покрене акцију за протеривање змаја. Предвођени њиме, тридесетак младића приђу једне ноћи врачаревој кући, позову га тихо да отвори, а онда груну унутра. Зграбивши преплашену девојку, они су је одвукли на поток и окупали, испод једног малог водопада.

По народном веровању, они који одражавају везу са змајем живе у нечистоћи, и ако их неко преваром или силом окупа, змај им више не долази.

Светислав Првановић: Наше старе празноверице и обичаји, Развитак1961/6, стр.54-55