Legenda o Videnu zmaju

U Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Ðurđevdanu. Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, još nije potvrđeno.

Sreten Petrović, intervju:

Ovih dana bi trebalo da pravimo jedan etno-film u selu Periš, koje se nalazi 25 kilometara od Svrljiga. Svojevremeno sam pisao da ime dolazi od Peruna, a ne samo po nazivu mesta već i zato što je u čitavom kraju četvrtak pazarni dan, četvrtak je posvećen bogu Perunu. Ali, da se ne zavaravamo, nisu Srbi sve „izmislili“. Svi mi sa ovog kontinenta smo iz istog ležišta, indoevropskog. Nemci imaju Donara, udarača i donerstag, četvrtak, dan posvećen njemu. U rimskoj mitologiji je to Jupiter i posvećen mu je četvrtak. U engleskom se četvrtak kaže trsdej (Thursday), a u njihovoj mitologiji Tor je takođe gromovnik.
Ali, da se vratim filmu o Perišu. Tu ćemo snimati proslavu sv. Đorđa, koju slavi čitavo selo. Određuje se domaćin, takozvani kolačar. Ide litija, a kraj jednog krečnjačkog kamena se kolje jagnje i to tako da taj kamen bude obliven krvlju. Tu je bio hram naših paganskih božanstava. U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.

Večernje Novosti, 22.05.2005; Strana: 15

U istočnoj Srbiji se verovalo da zmaj može i da zaboravi na svoje dužnosti. To bi se desilo kada je u ljubavnom zanosu zaboravio svoju ulogu kišodavca. U selima južno od Zaječara za sušu su krivili žene za koje se mislilo da žive sa zmajem. U Selačkoj bi takvu ženu silom okupali, pošto se smatralo da joj tada zmaj više neće dolaziti i da će suša prestati. U slučaju suše, zmaja su naročitim postupkom isterivali iz sela. Postojji dokument da su stanovnici Velikog izvora 1908. godine isterivali zmaja iz sela, pošto je nastala suša kada se on nalazio kod seoskih žena. Prvanović je zabeležio dva slučaja proterivanja zmaja (1935. i 1946. godine). Zmaj se proterivaoopštom bukom, zvonjenjem u klepetuše, duvanjem u pištaljke, lupanjem u kante, tarabe itd. Ljudi su ulazili u dvorišta i pretresali sva skrovita mesta, prevrtali sanduke, kace, korita. Običaj se nazivao „mugajle“ a izvodili su ga goli učesnici.

Sreće se verovanje da je bilo i ženskih zmajeva. U marinovcu se pričalo kako je neki mladić na kladencu našao „litar“ (pojas), pa kada ga je uzeo, pred njim se stvorila lepa devojka. To je bila „zmajica“. Inače se verovalo da su deca rođena sa zmajem muškog pola.

No, ako žena ipak želi da se oslobodi zmaja, treba da se kadi svojom kosom ili treba da pronađe i zapali šuplju bukvu u kojoj je zmaj. Mislilo se da zmaju može da naškodi i vrela voda, pa se pod komin podmetao kotao sa ključalom vodom, kako bi pi dolasku zmaj u njega upao i izgoreo. U Svrljigu i okkolini se verovalo da žena može da se oslobodi zmaja ako se poda „nečistoj veri“ (nehrišćaninu). Takođe se verovalo da žena može odbiti zmaja ako pri sebi ima česticu loja od sagorelog zmaja. Taj loj se mogao pronaći kada se sagori šuplje drvo u kome se verovalo da se nalazi zmaj. U Svinjici se smatralo da se žena može osloboditi veza sa zmajem ako se kadi travom „ojdoljan“ ili „zmajevim krljuštima“. One se obično nalaze oko ognjišta iznad koga se zmaj spuštao u kuću kroz komin. Te se krljušti ne mogu sakupiti rukama, već se mogu uhvatiti pomoću voska.

Konspirolog Dejvid Icke u svojoj knjizi „Najveća tajna“ tvrdi da potomci zmajeva ukrštenih sa ljudima zapravo upravljaju svetom. Najuticajnije Kraljevske loze tokom istorije, kao i loze veoma uticajnih porodica imaju „zmajsko“ poreklo.

http://www.bastabalkana.com/?p=1500

http://www.bastabalkana.com/?p=1521

Advertisements

Црквишта у сврљишком крају

ВЕРОВАЊА И ЛЕГЕНДЕ О ЦРКВИШТИМА У СВРЉИШКОМ КРАЈУ

Драгиша Петковић

Развитак бр.6 , новембар-децембар 1979.,стр72-74

У сливу горњег Тимока, на тешко приступачним, забаченим и скровитим местима, путник ће често наићи на остатке старих зидина, стража-ских кула, паганских жртвених олтара, римских и ранохришћанских базилика, од грубо тесаног или пак природног камена, везаног малтером, врућим кречом или једноставно иловачом. Неке од ових остатака материјалне културе минулих векова, народ овог краја прогласи „црквиштима“, местима где су се раније налазиле цркве, и обележи вели-ким каменим и дрвеним крстовима. Црквишта посташе врста светиња, посвећена одређеним свецима — патронима, о чијим су се празницима људи окупљали, носили литије и вршили мисе и обреде као у правим црквама.

Негде су постојали видљиви остаци зидова, н-где само гомиле малтера и камена, а многа су црквишта пронашли — откопали „црквари“ или „цркварке“, по неким само њима познатим знацима и то на местима где се није ни слутило да има оста-така било какве грађевине. „Црквари“ тврде да у сну добијају наређења од „виших сила“ за откопа-вање црквишта и ако то не учине бивају кажња-вани кочењем тела, одузимањем појединих удова, и сл. па се наређења морају извршити.

Тако је Борко, „црквар“ из Буринца, откопао остатке средњевековног црквишта у Бањици (Есверлик-Бањаси), Бурђа из Сићева „Коларницу“ у атару села Преко-ноге, „задужбину цара Душана“ на Кулишту испод Плужине и др. Црквишта су обично позната по именима својих светаца-патрона, („црквиште Св. Борђа'“, „Св. Петка“, „Св. Русална“) или по људима који су их откопали („Боркова црква“, „Крстенкина“ „Видина црквица“ и др.).

Занимљиво је да су за сва ова места везане легенде и веровања о „омразу“ раније постојећих цркви, њиховом „штуцању“ у земљу или сеоби на друга „чистија места“. По народном веровању „омражена црква“ бежи од „омраз“ или „штукне у зм“. Црква се може „омразити“: убијањем свештеника или верника у њој (за време Турака), увођењем коња, ложењем ватре, пљачком „црквеног накита“, клањем украдене стоке (за лопове су то била најсигурнија места) и др.

За нека црквишта се верује да лече, исцељују, од разних болести. Болесник треба да оде у црквиште и кад оно „служи“ и преспава у њему, а ујутру да остави дар у новцу, одећи, храни и сл. јер „црква помаже али је треба даривати“.

Како се обично поред оваквих црквишта налазе извори и њима је приписана лековита моћ. Ве-ује се да вода са извора изнад „Видине црквице„,код села Мерџелата, лечи од болести очију, извор код црквишта „Јасен“ атар села Плужине, лечи ол главобоље, „Жутајка“, код црквишта у Влашком пољу, лечи од болести очију и реуме итд. Као што се црквиште дарује за исцељење тако и извор. V муљу поменутих извора налазе се метални новчићи стари и око сто година.

У црквишта се налазе и дрвени крстићи за особе које пате од главобоље. Држање ових минијатурних крстића на челу одужује се цркви у новцу или другом дару.

Према овдашњем веровању сваки човек који уђе у црквиште треба да остави неки дар макар симболично (као дугме са одела) за здравље а ни по коју цену не сме додиривати и уништавати црквени инвентар (иконе, кандила и сл. (јер ће га „почепи“, тј. неће моћи да се помакне са места).

ПОКОЉ V ЦРКВИ СВ. ТРОЈИЦЕ V ЈАСЕНУ

На дан Св. Тројице слегне се силан свет код цркве у „Јасен“. Људи су пристизали, неко колима, неко на коњу, а већина са женом и децом пешице. У црквеној порти ограђеној високим каменим зидом испод столетних јасенових дубова била је при-јатна хладовина. Младеж поведе коло. Звекнуше ћердани, тотсе и мамлије, но нагли звук звона прк-кину коло па се сви окретоше цркви. Свештеници у свечаним одеждама изнесоше из цркве барјаке иконе и клепала и за час се формира литијска по-ворка. Људи не саставише ни пола круга око цркве кад одјекне топот коња и турски арлаук. Тридесетак крџалија улети у црквену порту на бесним атовима. Као обезглављени људи трчали су авлијом, а тада блеснуше сабље и отпоче крвава сеча.

Храбрији потегоше оружје сакривено испод свечарских гуњева и неколико крџалија слети с коња. Поново се огласи звоно и свештеник са дугом седом брадом дижући изнад главе свето распећс ступи на црквене двери. Дрхтаве старачке усне покренуше се али се не чу глас у немој молитви. Пројури џилит кроз слабачко тело и просто га при-кова за врата. Клону рука са распећем. Погнувиш се ка врату коња један од крџалија улети у цркву и исече све који се беху ту склонили.

Онима који упеше да побегну оближња шума пружи спас. А када се спусти ноћ после покоља преживели са оближњих висова чуше где црквена звона.Јекнуше сама кроз ноћ, а некаква светлост обасја цркву попут огња. Уплашени и збуњени људи видеше тада где се под црквом отвори земља и она нестане. Ујутру од цркве ни трага само се сред цветне ливаде познаје дубока јама.

(Ово је црквиште отколано у прошлом веку, у његовој средини налазио се камен са римским натписом на коме су верници палили свеће. Учптељ Стојановић Петар, из Плужине, обавестио је Народни музеј у Нишу о овом камену. Стручњаци музеја су утврдили да се ради о римском миљоказу. Камен је пребачен у Ниш 1955. год., а у то време синови учитеља оболе од неке очне болестн па се веровало да је то казна за однети камен).

ПРЕНОШЕЊЕ ЦРКВЕ СВ. ИЛИЈЕ у НИШЕВЦУ

На дан Св. Илије сакупе се људи код цркве на јутрење. Однекуд бану Турци па се народ растури по оближној шуми. Оне који су били унутра Турци исеку. Наредне ноћи спусти се силна магла да се прст пред оком није видео. А око поноћи нују људи из села неку буку као да неко нешто вуче планином. „Ајд, ајд“, одјекивало је кроз ноћ из магле. Кад сване и људи изађу изнад села виде да су од цркве остали само темељи, а кад чују црквена звона са сасвим другог места они се запрепасте. Пожуре тамо и наћу цркву. После се „сазнало“ да су „седамдесет богца“, (божјих људи — божјака) уз помоћ вила ноћу однели цркву на Тимок, „окупали је“, а затим прене.ш на ово место.

(Изнад села Нишевца данас постоји полусрушена црква Св. Илије која датира из средњег века; у њој је писано и Сврљишко јеванђеље из 1279. године. Црква заслужује да је под заштитом државе, јер је према неким подацима у њој крштен и Светозар Марковић. Недалеко од ове цркве налази се црквиште Св. Илије, откопао га Борко из Буринца, а интересантно је да димензије темеља црквишта одговарају димензијама темеља цркве).

ЦРКВА ТОНЕ у ЈЕЗЕРО

Западно од Плужине налази се место „Блато“. Прича се да је ту било језеро, а на аамој обали црква. Једном приликом Турци затворе у њој неке људе. Свештеник да Турцима ракију помешану са некаквим опојним травама и када они заспе испу-ти робље. Робље се разбежи на све стране али Турци свештеника убију у самом олтару. У тај мах дигне се вода из језера, прелије преко цркве и п-вуче са собом назад и цркву и Турке. Убрзо затим нестане језеро, а остане само блато.

ПРЕСЕЉЕЊЕ МАНАСТИРА СВ. ЈОВАНА

За манастир Св. Јован изнад села Матејевца, тврди се да је био на месту изнад данашњег. Н-какви лопови у њему покољу украдену стоку, „ом-се га“ па се манастир у току ноћи спусти низ брдо и сам се ,посади“ на данашње места, а пут којим је сишао види се као „проструга“.

КОЛАРНИЦА ИСЦЕЉУЈЕ

У атару села Преконоге постоје два црквшмта „Коларница“ и „Циганчица“. За „Циганчицу“ .е гврди да је била у атару Рибара где су је лопови опљачкали па је „штукла“ и појавила се на овом месту.

А црквиште у „Коларници“ се „омрси“ па „искочи“ као Св. Петка у Островици, код Сићева.

Разболи се нека девојчица из Преконоге. Одузму јој се и руке и ноге, а уста пређу на врат. По нечијем савету баба и мајка однесу је у „Коларницу“. Једва пронаћу црквиште јер је било зарасло у растиње и коров. Почисте лепо унутар зидова, ставе полумртву девојчицу на средину и запале свеће. Одједном им се приспава и оне утону у сан. Пробуди их глас девојчице, а кад погледају она оздравила и шета око зидова.

ЛЕГЕНДА О БЕЛОМ ОВНУ

Како се прича некаквом старцу из Мачјегдола доће на сан бео ован и рекне му људским гласом да оде у Влашко поље и тамо откопа цркву. Још му каже да ће га он лично одвести до места. Човек узме пијук и крене за овном. Доћу у Влашко поље до једног трња. Ован је обилазио по темељу цркве, а човек је обележавао пијуком.•Ујутру се човек пробуди и сети чудног сна. Реиш да оде до Влашког поља, кад тамо и темељ и врата стварно обележени пијуком. Он се врати узме алат и откопа црквшите.

Према народном веровању цркве које су „омражене“ и нестале поново ће се појавити временом са целим својим „накитом“.

Данас су црквишта обрасла у коров и жбуње и нико их не посећује. Залута по нека старица о верском празнику и остане за њом допола догорела свећица, метални новчић или нова свечарска мара-мица на оближњем растињу. Задржале су се само приче и легенде насталс у машти простог и сујеверног планинског света.

Легенде казивали: ,,Покољ у цркви Св. Тројице у Јасену“ Миленковић Душанка из Плужине стара 70 година. мПреношење цркве Св. Илије у Нишевцу“ Петковић Вукадинка’ рођена У Нишевцу стара 50 год. „Црква тоне у језеро“ Лазаревина“ и „Коларница исцељује“ Миленковић Живојин из Плужнне стар 50 година. „Легенда о белом овну“ Ивановић Здравко из Плужнне стар 60 година.

Сврљиг, између Виене и Цариграда

МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
Попш(ч)ица и Пирков(ац)ци


Пише: Синиша Милојковић, Попшица

Потекло овог Манастира је прекривено велом заборава. Не зна се ни ко је ктитор ни ко је градитељ нити у ком је веку саграђен. Постоји само легенда која је (по Каницу ) била записана у кубету ХРАМА : „У доба Немањића, живела су у Руднику два брата Радуловић. Вуја и Груја и сестра им Никосава ( негде стоји да се звала Ђура ). Били су трговци и идући за својим послом разиђу се и доста обогате. А онда после много година сретну се два каравана на одморишту крај извора испод села Рашинаца. Били су то каравани ова два брата. У разговору они се препознају и одлуче да на том месту подигну Храм.

И сама легенда без обзира на њену тачност говори о одморишту (гостионици) крај снажних извора на једном од споредних кракова пута VIA MILITARIS где су се срела два брата.
Ипак у целој овој причи је већа вероватноћа да су наведене личности обновиле већ постојећи храм који је можда у неким ранијим годинама страдао и остао запуштен као што му се је то и догађало у познијим вековима. Та хипотетичка обнова могла је бити у 1518-ој години јер постоји неки наговештаји везани за ту годину.
Зато, да би што боље разумели околности под којима је могао настати Манастир, морамо се вратити у она времена да би схватили мотиве ктитора и градитеља да баш на овом месту подигну храм.

Као прво морамо да реконструишемо мрежу путева пре свега у доба Римљана

ПРОБЛЕМИ ПУТОВАЊА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Кренути на пут у она времена била је права авантура са неизвесним исходом. Највише су путовали трговци, војници, свештеници, дипломате. Наравно било је ту и полуномадског сточарења али тада се кретао читав катун, комплетне породице и то добро познатим правцима. Путева после пропасти Рима више није ни било, бар не у оном добро организованом и уређеном смислу. Али трговати се морало, ратовати, комуницирати такође.

Зато, задатак који су имали људи некада, био је како премостити планине које раздвајају две или више долина или неколико значајних градских центара оног времена а да при том ти путеви иду најкраћим, најлакшим и најбезбеднијим правцем.

Уз то на тим путевима мора бити питке воде на довољно блиским растојањима да се не би караван непотребно оптерећивао залихама воде и тиме успоравао и био скупљи.

Најједноставнији начин био је држати се токова река. Али то није било увек могуће због непроходних клисура. Одступање од речних токова захтевало је постојање довољно јаких и здравих извора на том путу.
Још један веома битан проблем је требало решити а да би неки пут био и остао погодан за пре свега каравански саобраћај. А то је безбедност. Каравани су били најрањивији у клисурама, на успонима, на превојима, густим шумама и на изворима где су обично и одмарали. У различитим временима и различитим државама и бебедност је различито решавана. Преко сталних наоружаних постаја на неуралгичним тачкама до давања повластица околном становништву уз обавезу да чувају путнике и караване.
ПОПШИЦА ВЕЗА МОРАВЕСКЕ И ТИМОЧКЕ ДОЛИНЕ
На географским картама се јасно уочава могућност најлакшег преспајања Моравске и Тимочке долине. Зашто је толико битно преспојити ове две долине. Па Моравска долина представља завршетак велике Панонске равнице тог природног средишта Европе што се код Ниша као клин забија у непремостиве Балканске гудуре. А са друге стране то се исто догађа са великом Подунавском равницом која полазећи од Црног мора завршава код Књажевца на споју Сврлишког и Трговишког Тимока стиснута између Старе планине и Девице. Поред тога не сме се сметнути са ума најважнији правац а то је пут који везује Европу са Азијом, Беч – Цариград, чувени Римски Војни Пут чији се тихи равничарски ток нагло прекида на споју Сићевачке Клисуре и Нишке котлине и који зашавши у Источне Српске планине улази у велику авантуру опстанка, са неизвесним исходом, све до велике Цариградске равнице.

Сама географија тла је дефинисала будуће правце повезивања Азије и Европе. Две су реке тј. њихове клисуре, долине и котлине на целом овм простору најбитније; а то су свима позната Нишава најважнија преводница пута Via Militaris, и мало коме позната Бела Река што са Тимоком премошћава Моравску и Тимочку долину а уједно је алтернативни правац лакшим караванима на њиховом путу за Константинополис.

Ако кренемо из средишта Европе па преко Београда и даље долином Мораве а хоћемо да пређемо у долину Тимока или да продужимо за Софију и Истамбул (при том не желимо да идемо преко Ниша и Куновице) онда ћемо скренути испод планине Озрен
на исток. Прво одмориште биће снажно врело код данашњег Липовачког Манастира. Одатле идемо даље на исток до села Врела (и ту има извор). Затим следи савладавање превоја и силазак у долину Беле реке код Гојмановаца.
СРПСКО – РИМСКО ИМЕ
Кад већ говорим о путевима и њиховим чуварима морам да се осврнем на једно лично име у источном делу Алексиначког поморавља које званичну Српску историју и досељавње Срба помера у дубљу прошлост а то је име
ВИОБРАН (VIO-BRAN).
Зар ово име није из времена Римске империје када су скоро сви поданици њени били БИЛИНЗИ ( двојезични ) јер су поред матерњег морали да знају и латински. Вековима у овим брдским крајевима чување путева је било једно од најпривилегованијих занимања. Први део овог имена је као што се види Римски у значењу –пут- а други је Српски и не мора се преводити. Све скупа значи чувар, бранилац пута ( тур. Дербенџија ).
У КОТЛИНИ БЕЛЕ (ПОПШИЧКЕ) РЕКЕ
Прешавши Гојмановску реку (притоку Беле реке са планине Озрен) пут иде сунчаном терасом десне обале Беле реке да би се изнад Чакине воденице рачвао у два правца. Први, одавно напуштен, је ту прелазио преко Беле реке на месту званом Бродови да би затим уз Селишки поток излазио на кладанац Петко и насеље поред њега (данас непознатог имена, али са јасним траговима) а одатле преко превоја Штрапка и села Копајкошара излазио на рачвалиште Ветрила. Други, битан за ову причу, продужавао је овом терасом све до Ђошинске воденице а онда нешто узводније, код Китајске воденице, прелазио реку и уз Манастирски поток долазио до његових извора где се састајао са путем који је долазио из Сокобање преко Озрена као и путем који је из Ниша преко Дабила или манастира Свети Јован, па преко Копајкошаре и испод Главчине и Љубовника завршавао на том месту. Овај –нишки- пут има крак који га између Љубовника и Главчине преко превоја Плоча и поред села Рашинаца везује са Ветрилима.
Између Раила и Љубовника, Рашиначки поток је урезао кратку, стрму и осим узане стазе скоро непроходну клисуру „Ждрело“. Кроз њу од Манастира изводи најкраћи пут ка древном граду Сврљигу и Тимоку испод њега.

Овде морамо запазити, да на кратком растојању, постоје два врло битна рачвалишта путева : Манастир и Ветрила. То су два изузетно фреквентна саобраћајна чвора.

Тако да је баш овај предео њихових укрштања, најрањивији по безбедност свих каравана и да га управо зато треба посебно добро обезбедити.

У ту сврху су и грађене утврђене војне постаје које су пружале сигурност не само путницима већ и околном становништву и наравно Храмовима у својој близини.

Често су Храмови и подизани на критичним местима да би путници имали и духовну заштиту тј. да би могли да принесу жртву и обаве молитву.

Одавде се већ наслућује могући мотив за градњу Храма.
ЛОКАЦИЈА МАНАСТИРА
Као што се из претходних разматарања види, сам Манастир је смештен у најфреквентнијој тачки, у месту укрштања свих битних путева тога времена и тога простора. Самим тим ова тачка је морала уживати нарочиту заштиту у свим временима и цивилизацијама а то се односило и на постојеће светилиште.
Тако добра заштита је гарантовала његов опстанак а велики број путника пролазника његово добро материјално стање.
БЕЗБЕДНОСТ ПУТНИКА
Још један врло битан елемент је чинио овај предео изузетно опасним а то је његов стални погранични статус – статус ничије земље. И зато не чуди што су овим крајевима често господариле јаке разбојничке дружине. Па и сам чувени Старина Новак кога епска песма смешта далеко одавде, уствари је овде контролисао све путеве између Софије и Јужне Морав
e. Био је то именом и презименом Новак Гребенаревић (или Гребострек). Док је источно од њега то чинио (али сто-двеста година пре њега) историјски потврђен и надалеко чувен Војвода Момчило.Сва богаства Азије и Европе ваљала су се овим путевима. А једина згодна места за препад, напад и пљачку између Беча и Цариграда биле су управо ове Источне Српске планине.

Римљани чије су се комуникације држале углавном речних долина градили су војне постаје дуж путева, углавном, на могуће опасним местима. У контесту тога могу се према још увек видљивим остацима лоцирати неколико кастела на обалама Беле Реке.
Железник – Миљковац, Кулина – Кравље, Црквиште код гробља – Попшица? и Градац – Лабуково. Византија и средњевековна Србија су користиле сличан систем постаја док је Турска примењивала тзв. Дербенџијиски систем.
Овде се треба задржати на мрежи Римских војних постаја и поставити једно питање : Ако се из једне такве постаје развио моћни град Сверлиг зар није и на другом крају пута који је везивао Тимок (Сверлиг) са Моравом, код Манастирских извора (или у близини, можда на Ветрилима), постојала иста таква Римска војна постаја. И да је она била разлог постојања неког храма још у то доба, што је све дало темељ за данашњи Манастир.
http://www.svrljig.info/news/index.php?topic=13

http://www.svrljig.info/news/index.php?page=26