Против и за хришћане- Галеријев едикт

Гај Галерије Валерије Максимилијан је био један од прогонитеља хришћана, који је немилосрдно убио безброј њих. Антички писци помињу његову мајку Ромулу, ватрену староверку која му је усадила мржњу противхришћана. Своју мржњу пренео на свог таста Диоклецијана, с ким је делио власту првој тетрархији, која се појавила као облик владавине у Римској империји.

У 303. години прво је до темеља порушена црква у Никомидији, а затим је издат едикт о прогону хришћана и рушењу њихових објеката. Те исте и следеће године издали су још два едикта против хришћана. Првим се наређивало да епископи, свештеници и ђакони (сви свештенослужитељи) буду заточени у тамнице, а други да сва духовна лица морају да принесу жртве римским боговима.

Прогони су трајали све до 311. године, када се Галерије разболео од неке страшне болести коју Лактанције у свом спису „О смрти прогонитеља“ („De mortibus persecutorum“) „) описује овако:

Jam decimus et octavius annus agebatur, cum percussit eum Deus insanabili plaga. Nascitur ei ulcus malum in inferiori parte genitaiium, serpitpue latius. Medici secant, curant. Sed inductam jam cicatricem scindit vulnus; et rupta vena, fluit sanguis usque ad periculum mortis.

„Управо је протицала 18. година од његове владавине када му је Бог задао неисцељиву рану. Настаде му зли чир у доњем делу гениталија који је разједао нашироко. Лекари су оперисали, лечили, али је чир опет раздерао зарасло. Крв из пробивене вене је цурила непрестано, до опасности од смрти.“

Две године пре Миланског едикта, 311. године, издат је Галеријев едикт о толеранцији, односно престанку прогона Хришћана. Вероватно због преране Галеријеве смрти, тај едикт се није спроводио у потпуности (вероватно је потпуно непознат и никада није био спровођен, а можда је и „подметнут“).

Tekst je uzet iz Лактанцијевог списа „О смрти прогонитеља“(„De mortibus persecetorum“) 34 глава,Edictum Galerii. Korišćeni su i prevod Јевсевија Памфила Кесаријског(Eusebius Pamfilus ), који је написао“Историју Цркве“ на старогрчком језику и тамо (са латинског) на старогрчки превео Галеријев Едикт. Оригинал је иначе изгубљен, пронађени су само фрагменти ове књиге. До садржаја се дошло преко јерменског превода оригинала. Галеријев едикт гласи овако:

„Inter celera quae pro rei publicae semper commodis atque utilitate disponimus, nos quidem volueramus antehac iuxta leges veteres et publicam disciplinam Romanorum cuncta corrigere atque id providere, ut etiam Christiani, qui parentum suorum reliquerant sectam, ad bonas mentes redirent, 2 siquidem quadam ratione tanta eosdem Christianos voluntas invasisset et tanta stulti tia occupasset, ut non illa veterum instituta sequerentur, quae forsitan primum parentas eorundem constituerant, sed pro arbitrio suo atque ut isdem erat libitum, ita sibimet leges facerent quas observarent, et per diversa varios populos congregarent. 3

Denique cum eiusmodi nostra iussio extitisset, ut ad veterum se instituta conferrent, multi periculo subiugati, multi etiam deturba-ti sunt. 4 Atque cum plurimi in proposito perseverarent ac videre-mus nec diis eosdem cultum ac religionem debitam exhibere nec Christianorum deum observare, contemplatione mitissimae no-strae clementiae intuentes et consuetudinem sempiternam, qua solemus cunctis hominibus veniam indulgere, promptissimam in his quoque indulgentiam nostram credidimus porrigendam. Ut denuo sint Chrsitiani et conventicula sua componant, ita ut ne contra disciplinam agant. 5 aliam autem e: iudicibus significaturi sumus quid debeant observare. u-D hane indulgentiam nostram debebunt deum suum ora-e : lute nostra et rei publicae ac sua, ut undique versum re; :. praestetur incolumis et securi vivere in sedibus ; Hoc edictum proponitur Nicomediae pridie ipso octies et Maximino iterum consulibus.

Превод:

Између осталих ствари које у Републици увек сређујемо за корист и опште добро, ми заиста бејасмо желели да према старим законима и римском народном поретку све доведемо у ред . И уз то да се побринемо да се хришћани, који су начела својих предака напустили, уразуме.“ Будући да су сами хришћани ишли за својом вољом, па их је велика лудост обузела, те се нису покоравали старим одредбама које су можда њихови преци најпре поставили, било је тако да су по својој вољи и свом опредељењу направили себи законе, које су поштовали и по њима удруживали разне народе са разних страна.5 Најзад, када се наша заповест беше појавила, да би се ускладили старим одредбама, они се изложише великој опасности и, такође, многи бејаху протерани. И када многи у намери истрајаше, видели смо да се поштовање нашим боговима и посвећеност нашој религији не указује, нити се хришћански Бог поштује, како доликује.6

Имајући у виду наше најблаже размишљање, милост и вечите навике, имамо обичај да свим људима дајемо опроштај.Такође најочигледнији опроштај требало би да пружимо и хришћанима да би опет своје саборе скупљали и да не би радили против поретка.7 У другом писму обавестићемо судије чега би се требало придржавати. Због ове наше доброте требаће подједнако (на исти начин) да се моле свом Богу за здравље и благостање Републике и за своје (здравље), како би се у сваком погледу Република одржала и како би сви (хришћани) неповређени и сигурни живели у својим домовима.8 Овај едикт је објављен у Никомидији пре Мајске Календе, за време нашег осмог конзуловања, а другог Максиминовог.

sa napomenama:

5 После Христовог васкрсења, његови апостоли су проповедали наоколо и поучавали све људе начелима хришћанства. Закони које су „сани направили“ су све оне посланице и проповеди које су надахнути Духом, говорили и писали апостоли и њихови наследници, епископи.

6 Овде мисли на едикте против хришћана, када су били приморавани да се одрекну Христа и да јавно принесу жртве. Највећи број хришћана би то одбијао, подносећи страшне муке као поливање врелим уљем,бичевање, откидање комада меса клештима, бацање испред прегладнелих лавова итд. И тако је увидео да због његових прогона они не могу слободно да поштују свога Бога, а нити помишљају да се врате старим боговима. А он је хтео да буде благостање у Републици.

7. Опростили би им и дозволили би да се опет на миру сакупљају и да служе литургије где год пожеле, без страха и потребе да се сакривају. Само све што раде, да не буде против републике и римског поретка.

8. Једини услов им је да се моле свом Богу, Христу, за републику и за себе поједнако.

(Текстове са латинског преводили су гимназијалци из Бољевца, па је подухват забележен у часопису Развитак, број из 2008.).

Пред саму смрт, на самртном одру, Галерије се распада у крви и гноју (када више није при пуној свести и  није важно шта потписује..

Advertisements