ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА

Светислав Првановић:

ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ  КНЕЗ  БОРНА ОСНИВАЧ  ПРВЕ  ХРВАТСКЕ  ДРЖАВЕ

Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу, на основу одлуке свог Одјела за философију и друштвене науке, донете на седници од 27. новембра 1956. године, штампала је ову расправу у 311. књизи „Рада“, на стр. 304 – 311. Да би расправа била доступнија читаоцима из Тимочке крајине, овде се објављује поново, у нешто измењеном и допуњеном облику. Оно што је овом приликом убачено као ново означено је испод текста напоменама 3), 5) и 8).

I

П

ојава хрватског кнеза Борне из прве половине IX века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три-четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.[1]

Ја бих, међутим, рекао да је то било сасвим друкчије. Покушаћу да то и докажем.

Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).[2]

Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран[3], потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.

Пошто је установио као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које због географске удаљености није могло имати с Тимочанима ни ближег додира ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао Ајнхардов запис. У тексту »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum …« ставио је зарез иза речи Guduscanorum, па је тако добио: »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum, et (legati) Timocianorum…«.[4] Он је тако Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је тиме као мисаона целина потпуно искидан.

Тако је код Рачког испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво, посланици Абодрита, тзваних Бодрића или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго, посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана; и треће, посланици Тимочана, који су се (сами, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве. Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну чак означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку. Она се ваљда десила, по његовом домишљају, на тај начин што су на франачки двор једновремено стигла сва три посланства, браничевско и тимочко из Подунавља, а гудушчанско из подножја Велебита.

За такву претпоставку, судећи по свему нема реалног ослонца ни у оригиналном тексту, ни у логици забележеног догађаја. Рачки је тако поступио у оскудици података, а каснији наши историчари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из данашње источне Србије избрисано је из историје као да није ни постојало.

Ради се о племену Гудушчана, око кога је и настала читава забуна. Како је дошло до тога да њих Ајнхард 818. године запише заједно с Тимочанима и Браничевцима, а да су у даљим записима, већ идуће године, означени као становници Гацке? У ствари, то је једно исто племе. Од почетка VII до почетка IX века живело је у данашњој источној Србији, а потом је исељено у приморску Хрватску (можда цело, а можда само делимично).

Чиме се доказује боравак тог племена у источној Србији?

О томе говори на првом месту сам Ајнхардов запис. Што то Рачки није уочио, крива је она његова коректура, којом је он Гудушчане одвојио од Тимочана не само географски, него и од даљег наставка те исте реченице, која се до краја односи на оба племена. У том се наставку, наиме, говори како су та два племена, због сукоба с Бугарима, прешла у крајеве потчињене Францима. Испустивши то из вида, Рачки је у ствари испустио кључ којим се решавају многа питања у вези са Борном.

Кад се у Ајнхардово казивање уђе критички, с географске и историјске тачке посматрања, види се да је оно потпуно на месту, да има свој унутрашњи смисао и логику. Јер, ако су на Лудовиков двор дошли представници Тимочана и Браничеваца, настањених у подунавској области, а с њима су у истој реченици поменути и представници Гудушчана, онда и гудушчанску постојбину треба тражити у простору Подунавља.

Сви су они били у невољи због Бугара. Да би наследили срушену аварску државу у Панонији, Бугари су око 800. године прешли реку Искар у данашњој северној Бугарској и почели ширење на запад. С племенима данашњег српског Подунавља направили су најпре уговор о савезу (societas), а потом су прешли на њихово директно потчињавање. Три поменута племена, одашиљући посланике цару, имала су један исти план: да признају његову врховну власт и потраже помоћ против Бугара. Немогуће би било, чак и нелогично, да је од три посланства која су заједно ступила пред цара Лудовика једно (гудушчанско) могло да потиче чак из залеђа северног Јадрана. Године 818, кад је поменуто први пут, то племе је још увек негде у Подунављу, у племенском савезу с Тимочанима. Борна је тада био њихов заједнички кнез: dux Guduscanorum et Timocianorum.

То потврђује још један податак: На основу забелешке Константина Порфирогенита, грчког цара и писца из X века, загребачки часопис „Даница илирска“ писао је пре Рачког, још 1863. године, да је далматинско–либурнијски кнез Борна „био прије војвода Гудушчанах и Тимочанах“.[5] Нажалост, Рачки је ту подбацио. Он је знао само за Гудушчане у Хрватској, касније Гачане.

Њему није било познато да су хрватски Гудушчани дошли са истока, из своје првобитне домовине у Србији. Још почетком VII века, у време општег словенског досељавања на Балкан, то племе је прешло с леве стране Дунава и сместило се око реке Млаве, Пека и њихових притока, између Тимочана на истоку и Браничеваца на западу. И као што су тимочки Словени прихватили од затечених староседелаца римско име Тимакус, па му одбацили завршетак „ус“ и реци дали име Тимок, а себи Тимочани, тако су поступили и њихови западни суседи: затекли су крај Пека римски град Гудускум (Guduscum) и назвали га Гудуск (без завршетка „ум“), а себе Гудускани.

Да су наши историчари обратили више пажње на име тог града, не би дошло до искривљавања историјских чињеница. Гудускум је ушао у научну литературу још док је Рачки био жив, али њему, на жалост, тај податак није дошао до руку. Наиме, он је питање Гудушчана погрешно преломио 1877. године (тада су објављена његова „Documenta historiæ croaticæ), а о Гудускуму је В. Карић 1887. године објавио ово: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли… и Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Guduscum био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо српско Кучево“.[6] А. Лазић, у Гласнику географ. друштва за 1939. год, такође помиње овај римски град.[7] У потврду његовог и Карићевог писања говори још један податак: на прелазу из VI века у VII римско-византијски војсковођа у овим крајевима звао се Guduis,[8] што је очигледно у вези са именом Гудускум.

Није, значи, Ајнхард погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, не знајући за град Гудускум, погрешно тумачили тај његов запис

II

У прилог ове тезе говори такође мишљење страних научника, који Гудушчане помињу под именом Кучана. Тако, Бугарин Марин Дринов, негдашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.[9] Рус А. Хилфердинг, говорећи о Јужним Словенима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.[10] Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује ово: „Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“.[11] Мада ни једном од њих није било познато да је назив Гудушчани дошао од имена града Гудускума, они су ствар ипак правилно поставили. Из Ајнхардовог записа, онакав какав је, само су извукли логичне закључке.

Да су Кучани у Србији и Гачани у Хрватској једно исто, показују и њихова имена, која имају исто језичко порекло. Словени Гудускума и околних крајева понели су у почетку племенско име Гудускани. Доцније су његову латинску основу Gudus свели на Gud (слично као: domus, дом; Timacus Тимак, касније Тимок) и тако су своје име пословенили у „Гудчани“. Даља његова метаморфоза вршена је овако:

У Србији: Гудчани, Гутчани, Гучани, Кучани.

У Хрватској: Гудчани, Гъдчани, Гадчани, Гатчани, Гачани.

Испадање гласа „д“ испред гласа „ч“ извршено је у оба случаја, јер је то општа појава у нашем језику (на пример: Судчевић, Сутчевић, Сучевић; Градчац, Гратчац, Грачац). Међутим, кад се радо о једном истом првобитном имену (Гудчани), поставља се питање како је у Србији и Хрватској дошло до друкчијих промена у почетном слогу. Другим речима, како је могло једно исто племе да се назива друкчије у старом крају (Кучани), а друкчије у новом (Гачани)? Исељавањем тог племена на запад, у старом крају није ишчезао сваки траг његовог имена. Ту је остао град Гудчево, касније српско Кучево, а могао је остати и део племена, чак и већи део. То исто име морали су понети и они околни Словени који су населили испражњени простор. Тако су временом од једног племена формирана два посебна племена и посебна имена.

У Србији је почетни глас „Г“ претворен у свој задњенепчани парњак „К“ (као: мозаг, мозак). Није познато када је то извршено. Средином X века чини се да је арапски путописац Масудија поменуо Кучево (или Кучајну), али у искривљеном облику: Кнашанин.[12] У XIV веку помиње се под досадашњим именом, као Кучево („Железник на Кучеву“).[13] У XV веку ту је управљао неки »Tomcus, starosta Rasciæcomes cucievensis et branicevensis«[14] (Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски). Под тим именом га у средњем веку и сви страни писци (Kuchov, Kucho, Cuciæna, Cuceva).[15] Данас то име носи варошица Кучево, планина Кучај, село Кучајна и речица Кучајна.

Када је у Хрватској први слог „Гуд“ претворен у „Гад“, тешко је знати. Константин Порфирогенит, који је Гацку поменуо средином X века, писао је још увек глас „у“: Goutsiska[16] (словенски: Гутска, затим Гътска, касније Гатска). Значи да се тек доцније формирао назив Гацка за реку и крај око ње, а Гачани за становнике тог краја. Налазећи да су „имена Крбаве, Лике и Гацке сасвим тамна постања и значења“, Шишић је својевремено тврдио да она „безувјетно нијесу словенска, па ни романска,[17] већ да могу имати везе са последњим остацима Авара међу Хрватима. Из наведених података се међутим види да то тврђење, уколико се односи на Гацку, не одговара стварности. Њено име је романског (римског) порекла, а донето је из источне Србије.

III

Сада се појављује друго питање: Зашто су се Гудушчани одселили на такву даљину? Има ли потврде у историјским догађајима за тако необичну сеобу?

Из цитиране Ајнхардове вести види се само то да су Гудушчани и Тимочани прешли у франачке крајеве (ad nostros fines se contulerant). Али како разумети то прелажење, управо ― да ли су се иселили из свог завичаја некуда на запад, или га само ставили под франачку заштиту, тј. испод власти бугарског хана прешли под врховну власт франачког цара, не може се сигурно знати.

Има доста историчара (К. Ј. Јиречек,[18] А. Хилфердинг,[19] Ст. Станојевић,[20] Љ. Јовановић,[21] П. Срећковић[22]) који одбацују могућност сеобе и говоре само о проширивању франачке врховне власти до иза Видина. Они то као да закључују из саме Ајнхардове забелешке, по којој однос Тимочана и Гудушчана с Бугарима није био обично поданство, него само савезништво (societas), из кога су они иступили као слободна уговорна страна (a Bulgarorum societate desciverant).

Други писци пак сматрају, особито Фердо Шишић, да су се Тимочани (он само о њима говори) стварно иселили. Јиречек такођер сматра да су се и Тимочани иселили, али не сви, већ само један њихов део. Куда? ― „Негде ближе међама франачким, односно Људевитовој области“, одговара Шишић.[23] Из чињенице да Гудушчане видимо у Хрватској већ 819. године, Шишићева претпоставка изгледа вероватнија, бар у односу на Гудушчане. Њихова сеоба је извршена у сваком случају, па било пре доласка Борниних посланика на франачки двор, било доцније, кад је почео Људевитов устанак.

Околности које су је изазвале добро су познате. То је био Људевитов устанак на Франке, који је Гудушчане и Тимочане раставио још док је припреман. Било где да су се затекли пред почетак тог догађаја, они су своју заједницу растурили и свако је кренуо својим правцем. Заједнички вођа Борна, који као да је био само кнез Гудушчана, а Тимочани му се придружили привремено, због невољима с Бугарима, није пристао на Људевитове планове. Од савеза са Францима Људевит је успео одвратити само Тимочане.

О томе је Ајнхард записао ово: »(Liudevitus) Timocianorum populum, qui dimissa Bulgarorum societate ad imperatorem venire ac dicioni eius se permittere gestiebat, ne hoc efficeret intercepit«[24] (Људевит је народ Тимочана, који су се одвојили из заједнице с Бугарима и дошли цару, желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учини). Тимочани, као веће племе од Гудушчана (Ајнхард их овде назива тимочким народом), притом више огорчени на туђинску власт, због директног притиска од стране Бугара, напустили су Борну и придружили се Људевиту.

Шта је у побуњеној средини могао да учини Борна, који се са својим племеном определио за Франке? Тешко је знати када и како, али Франци су њему морали омогућити да своје племе некуда склони, што даље од устаничких области. Тако су Гудушчани смештени између Велебита и Мале Капеле, јер је онај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе (припадао је кнезу Приморске Хрватске). Планинско земљиште на које су дошли одговарало је оном са кога су пошли, и њима није било тешко да се прилагоде. Ако су у тим крајевима заиста тада живели последњи остаци Авара, како Шишић претпоставља,[25] смештај Гудушчана извршен је без потреса. Померање домаћих (хрватских) племена није морало да се врши.

Тиме је била одлучена и Борнина будућа улога. У том догађају треба тражити основни узрок његовог држања у току устанка. Али, да његова оданост цару Лудовику буде сигурнија, јача од осећања солидарности с побуњеном браћом, Франци су подстакли и његове личне амбиције. Сукобљени с народним покретом на огромној територији, од Тимока и Видина до Соче и Трста, они су своју победу могли да планирају само у наслону на домаће снаге, на Борну пре свега. А он је у свему томе, пошто се назад више није могло, гледао повољну прилику, за себе, за своје личне интересе.

Тако Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској.[26] Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Идуће године, кад је водио на Купи ону велику битку с Људевитом, био је већ dux Dalmatiæ. У трећој години устанка (821.) Борна постаје dux Dalmatiæ atque Liburniæ, дакле кнез целе Далматинско-хрватске државе.

Из градације ових титула, у вези са свим што је до сада изложено, може се извући само један закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Његове титуле, по поступном пењању и временском редоследу, само се тако могу тумачити. Тако их је тумачио Бугарин Дринов.[27]

Званична хрватска историографија, кроз гледиште Ферда Шишића, заступа сасвим друкчије мишљење. Без података о правом Борнином пореклу и његовом претходнику на кнежевском положају, Шишић је почетак Борнине владавине помакао уназад за десетак година, да њиме попуни празнину у историји. Он, наиме, претпоставља да је Борна постао кнезом много раније, негде око 810. године.[28]

У оскудици јачих аргумената Шишић наводи да су под Францима у хрватским земљама постојале само две вазалне државице, Посавска и Хрватска Хрватска, и да је Борна Приморску добио пре устанка, као наслеђе од Вишеслава, свога евентуалног претходника, можда и оца.[29] По Шишићу, Приморска Хрватска била је јединствена политичка целина од Раше до Цетине, и зато разни називи за Борну у летописима франачким нису ништа друго до „голе титуле“.[30] Шишић тврди да Далмација (јужно од Крке) и Либурнија (од Крке до Раше у Истри) нису могле бити предаване Борни у виду награде, а још мање да су могле бити растављене као државна целина и њему предаване одвојено, прво једна, а доцније друга.

Низ чињеница, међутим, говори да Франци јединствену домаћу власт у тој кнежевини, ако су је стварно и утврдили раније, нису могли сачувати у току устанка. Дуготрајан византијско–франачки рат због њених приморских крајева завршен је тек 812. године, миром у Ахену, а 817. године на франачком двору још увек су расправљали тешке спорове између далматинских Романа и Хрвата.[31]

Још неопорављену од последица рата и тих трзавица, формирану од становништва неједнаког по језику, вери и култури, Франци су је били предали у руке својим окрутним феудалцима и домаћем кнезу. Нашавши се у вртлогу супротних интереса и струја ― византијске, народне и латинско–франачке а уз то врло сиромашна, кршевита и неплодна, Приморска Хрватска је била зрелија за устанак од Посавске. Према томе, сасвим је вероватно да су догађаји у побуњеној Посавини имали одјека и у Приморској Хрватској и да су њу Франци тешко могли сачувати као јединствени политички организам.

Устаничке победе у Посавини морале су заталасати и народ у приморју, што је изазвало код племенских старешина, а потом и код самог кнеза, пометњу и колебање, попуштање верности франачким господарима. Да није било тога, зар би Људевит могао продрети онако лако с војском у те крајеве и провести у њима целу зиму (819. – 820.), сатеравши Борнине присталице у утврђене градове?[32] Даље, зар би Људевиту у то исто време приступили и Словенци из области Трста и Соче и зар би га Фортунат, митрополит Истре, подстицао на борбу и слао веште мајсторе да му подижу тврђаве?[33]

Ако су још истините вести да су се у све то умешали и Византинци, помажући Људевиту да савлада Борну,[34] онда све то показује да је у Приморској Хрватској стање било хаотично и да је она тешко могла сачувати предратно јединство и предратну власт. Њу је Борна из метежа и раздробљености имао тек стварати, наравно, уз помоћ Франака. Пошто су одстранили све сумњиве и колебљиве, међу њима и ранијег кнеза, Франци су се ослонили на Борну и пренели на њега сву власт, најпре у Далмацији, а потом и у Либурнији.

Какво је стање и расположење владало у народу, показује случај Борниних Гачана. Оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, они су у борби на Купи пребегли на Људевитову страну. Како износи летописац, поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, морао је поново покоравати своје Гачане: »Guduscani domum regressi, iterum a Borna subiuguntur«[35]. Из латинског израза „итерум“ (поново, опет, по други пут) јасно се види да је он и раније био њихов кнез. Али не у смислу Шишићева домишљања ― као кнез целе Приморске Хрватске, него као њихов саплеменик, вођа још из старог, подунавског краја.

Да попну Борну на положај вазалног владара, Франци су искористили један стари обичај хрватског родовског покрета: да се на кнежевски престол не долази по праву наслеђа, него на принципу народног избора. Није ту важно како је народ и колико подржавао Борнино наименовање, али је за њих то била погодна форма да њега дигну на положај кнеза. Кад је умро Борна (821.), они су на исти начин поставили за кнеза и Владислава, његовог синовца.

О томе летописац извештава: »Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est« (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).[36]

Све то очигледно говори да Ајнхард није уз Борнино име стављао само „голе титуле“, како Шишић мисли. Оне у ствари показују пут којим је Борна ишао навише, од малог племенског вође до владара вазалне државе. Како Хрвати пре IX столећа, по казивању Константина Порфирогенита, нису познавали „владу једног човека“, а кнез Вишеслав (пре Борне) вероватно да је био изборни старешина само неких делова будуће Приморске Хрватске, кнез Борна је био први који је, макар и као франачки вазал, завладао целом територијом Приморске Хрватске, од Раше до Цетине.

Само у том светлу могу бити прихваћене Шишићеве речи да се Борна „с правом може сматрати оснивачем Хрватске државе“.[37]

На крају, можда би се овом тезом могла објаснити још једна нејасна ствар. Реч је о догађајима при слому устанка (822.), кад је Људевит напустио Сисак, свој главни град, и пребегао Србима (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatiæ optinere dicitur, fugiendo se contulit).[38] Хрватски и српски историчари дуго су полемисали, често са шовинистичких позиција, где су могли бити ти Људевитови Срби. Све се најзад свело на закључак да су они живели негде око Врбаса, у западној Босни. Можда је стварно тако и било. Али не треба искључити могућност да су били Гачани. Извесне околности намећу ту претпоставку.

Не мислим да се сад треба позивати на распрострањеност српског имена ван племена првобитних Срба, који су заузимали данашњи Санџак и околне крајеве. Навешћу податке који се односе на Тимочане, Кучане и Браничевце. Мада су њихови предели до пред крај XIII века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у XI веку да су македонски Власи (Цинцари) „некада живели у суседству река Дунава и Саве… где сада (у XI веку ― С. П.) живе Срби“, у тврдим и неприступачним местима.[39] Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу само хомољско–кучајске планине, где су живели Гудушчани (Кучани), с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима. Одкуд њима српско име у XI веку?

Они су га, без сумње, наследили од својих предака, оних истих Кучана, Тимочна и Браничеваца о којима смо овде говорили. Подунавске Словене из IX века назива Србима, с извесном резервом, и сам Фердо Шишић. Ево како он у „Повијести Хрвата“ завршава поглавље о Људевиту: „Он је био једини хрватски владар који је поред себе окупио, поред панонских Хрвата, још и велики део Словенаца и подунавских Словена, зар Срба (тј. ваљда Срба ― С. П.), управљајући бар кроз једно вријеме судбином читаве земље од извора Саве до данашње сјеверне Србије“.[40]

Према томе, Гачани су поред свог ужег, племенског имена могли донети у Хрватску и српско име као своје. Вероватно да су их тим именом више називала околна (хрватска) племена, да би их тиме означила као дошљаке у оне крајеве. Износећи како је Људевит из Сиска побегао Србима (ad Sorabos… fugiendo se contulit), Ајнхард је можда мислио на Гачане, за које је чуо да их називају и Србима. У прилог те претпоставке говори неколико момената.

Прво. У познатој борби на Купи 819. године Гачани су напустили Борнине редове и прешли на Људевитову страну. Зар није тада Људевит могао, запавши у критичан положај, да побегне управо ка њима? Он је могао очекивати да ће га они, као осведочени пријатељи, склонити и помоћи много боље од Срба у Босни, чак преко Врбаса с којим га није везивало ништа.

Друго. Летописци кажу да је Људевит, добегавши Србима, убио једног од њихових кнезова (uno ex ducibus eorum),[41] управо оног који га је примио, и да је тако завладао оним крајем. Какво је то племе са више кнезова, кад се зна да су сва наша племена имала у оно доба главног старешину? Ту се опет може мислити на Гачане. Јер само они су, одласком Борне на већи положај, могли остати с неколико нижих старешина, који су управљали у Борнино име. Долазак царског бунтовника у њихове племе могао је да изазвати међу њима пометњу и раздор, а онда је све то рашчистила Људевитова оружана пратња, уз помоћ његових присталица међу самим Гачанима.

Треће. Људевитово држање не одаје изгубљеног човека, очајника који лута без циља. Долазећи међу Гачане, одасвуд заклоњене планинама, он је могао покушати два излаза: најпре мирење са Францима, чија се војна сила сручила на његову Посавину, а ако му то не успе (као што није ни успело), да се пребаци у Далмацију, где је на власти био опет један Гачанин, Борнин синовац Владислав. Према томе, одлазак међу Гачане можда је био покушај Људевитов да се преко њих повеже с Борниним ујаком Људемислом, преко њега с кнезом Владиславом, а потом и са Францима.

Његова је ствар, међутим, била коначно изгубљена. Док су се франачки феудалци ширили по његовој Посавини а Тимочани опет дошли под Бугаре, Људевит бежи у Далмацију, у двор старог Људемисла. По наређењу Франака, ту је ускоро и убијен, на преваран начин, свакако са знањем кнеза Владислава. Заједничка држава Јужних Словена, какву је он покушао створити још у оно време, могла је бити створена тек у далекој будућности, после 1100 година.

Чињеница да су Хрвати у IX веку прихватили за владара Борну, дотадашњег кнеза тимочко–кучевског, а да су са Људевитом, господарем Сиска, повезали судбину чак далеки Тимочани, јасан је доказ да је народ био близак један другом, али да су у њему туђинци, онда као и доцније, подстицали неслогу и раздор и тиме омели стварање заједничке државе.


Литература:

1) Шишић Фердо: Повјест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб, стр. 313.

2) Шафарик, Павле Јосиф.: Слованске старожитности, Праг, стр. 224.

3) У истом облику Ајнхардов запис су објавили Ст. Станојевић и В. Ћоровић (Извори за српску историју, Београд, 1921, стр. 51.)

4) Рачки Фрањо: Documenta historiæ croaticæ, Загреб, 1877, стр. 320.

5) Даница Илирска за 1863. годину, бр. 8 (од 28. II)

6) Карић Владимир: Србија, Београд, 1887, стр. 861.

7) Гласник Географског друштва за 1939. годину; свеска 25, стр. 14. (чланак Антонија Лазића)

8) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 225. и 230.

9) Дринов Марин: Поглед врху происхождениет на български народ и началото на българска история, Виена, 1869, стр. 31.

10) Гильфердинг (Хилфердинг), Александр Фёдорович:Писма о историји Срба и Бугара, Београд 1857, стр. 34.

11) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 227.

12) Симић Василије: Историјски развој нашег рударства (цитирано према књизи „Уметничка обрада метала“, Београд 1953, стр. 3.)

13) Уметничка обрада метала, стр. 4 (издао Музеј примењених уметности).

14) Шафарик П. Ј.: наведено дело, стр. 227.

15) Лазић Антоније: наведено дело, стр. 14.

16) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 313;

Стојановић-Ћоровић: наведено дело, 70.

17) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 14.

18) Јиречек, Константин Јозеф: Историја Срба, Београд 1911, стр. 185.

19) Хилфердинг, А. Ф.: наведено дело, стр. 34.

20) Станојевић Станоје: Историја Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1920, стр. 18.

21) Јовановић Љубомир: О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909, стр. 131.

22) Срећковић Пантелија: Историја српског народа, књига I, Београд 1884, стр. 170.

23) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 312.

24) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 224.

25-26) Шишић Фердо.: наведено дело, 680 и 310-314.

27) Дринов Марин: Южные славяне и Византия в X век, Москва 1876, стр. 37-38.

28-30) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 310.

31) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 313.

32) Јиречек, К. Ј.: наведено дело, стр. 185.

33) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 314.

34) Манојловић Гавро: Јадранско приморје, стр. 71-72;

Грот, Яков Карлович: Известия Константина Багряна о Сербах и Хорватах, стр. 120 (према Ф. Шишићу).

35-38) Шишић Ф.: нав. дело, стр. 310, 318, 664. и 315.

39) Васињевски В. И Јернштет Ј.: Кекаумени стратегикон (објављено 1896. године у Петрограду); овде цитирано према нав. делу Љ. Јовановића, стр. 115.

40) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 316.

41) Рачки Фрањо: наведено дело, стр. 327.

(Развитак, 1962,бр 4-5)

Мапа словенских племена на којој се види расрострањеност тимочког „народа“ од Мораве скоро до црног Мора (до реке Јадре тачније у источној данашњој Бугарској, „захваљујући“ Русима крајем 19.века

словенска племена

Advertisements

Poreklo imena Timok i Timočani

Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН

С
удећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.
Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имана Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.
Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок). Археолог Вулић сматра да се први од њих налазио на Сврљишком, а други на Белом Тимоку, код данашњег села Равне. Поред своје редовне посаде, Римљани су држали у тимочкој области и помоћне трупе, састављене од домородаца, које су носиле назив Timacenses pseudocomitatenses односно Timacenses auxilarii (Тимочка помоћна војска). Значи да су они то име, настало у тамној, далекој давнини близу Дунава, прихватили и проширили на целу данашњу Тимочку крајину, као име њених река, градова, војних јединица итд.

Ово се такође помиње у V и VI веку, када је овим крајевима владала Византија, као наследница источног дела римске империје. Пишући како је цар Јустинијан подигао (или обновио) неких 27 градова у долини Тимока, византијски писац Прокопије наводи међу њима два чија имена почињу са „Тима“. Један се звао Тимадоксион (што значи „Тимочане дочекује“), други Тималкиолон (Тимочане брани, Тимокобран). Они су, као и сви други, служили сузбијању све чешћих и дубљих упада „варвара“ с оне стране Дунава, међу којима крајем VI века преовлађују словенска племена.
На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.
У VII веку траг истог имена налазимо код познатог равенског географа у Италији. Он је на Тимоку забележио град Тимагон, положен нешто северније од данашњег Књажевца. Вероватно да су ту Словени обновили стари римски Тимакум, променивши му назив у Тимагон.
У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским хановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.
Бачени у један забитап, историјски мртав простор, на коме су од првобитне, ибарско-лимске Србије били одвојени великом даљином, а од својих наметнутих татарско-бугарских феудалних господара друкчијим расним пореклом, језиком, вером, обичајима итд, Тимочани су вековима живели као аморфна, затворена словенска група. У друготрајном процесу окупљања раштрканих племена око српског и бугарског језгра, они су чували своје локално осећање и локално име, а тиме и своју етничко-племенску индивидуалност.
Када је и како дошло до њиховог духовног стапања са српским народом, које се најзад завршило њиховим припајањем Србији, то је питање за посебно расправљање.

(Razvitak, 1961,br 3)

Старина Новак

Никола Гавриловић

РУМУНСКИ ИЗВОРИ О БАБА НОВАКУ

„Старина Новак и његово доба“, Зборник радова, Београд, 1988, стр. 65-77

У румунским изворима и румунској историји литератури име Старине Новака, или “Баба Новакa“, како га Румуни називају, везано је за владавину војводе Михаја Храброг (Mihai Viteazul), и то од почетка Михајеве борбе за ослобођење, 1595, па до завршетка његове владавине, 1601. године. Ти догађаји су привлачили посебну пажњу како политичара тако и дипломата и посматрача из разних европских земаља. По наводима историчара Константина и Дина Ђурескуа, број тих докумената само у збиркама Хурмузаки и Вереса, као и оних из пољских архива достиже цифру од четири хиљаде. Енглески историчар Richard Knolles у својој општој историји Турака, објављено у Лондону 1603, посебно се осврће на витешка дела овог румунског војводе. Најзад, у другом низу описа на више европских језика говори се о румунским земљама и њиховом господару Михају Храбром.[1]

Између осталих изворних дала која се односе на Михаја Храброг треба споменути савремене хронике Балтазара Валтера (Waltera) и Иштвана Самошкезија (SzamoskØzy), а од историјске литературе која обрађује посебно Баба Новака, монографије Јоакима Крачуна,[2] Ђорђа Марина[3] и Јона Ђорђескуа[4] из најновије румунске историографије. [Стр. 65]

Иначе, румунски извори приказују Баба Новака као војсковођу најамничке војске Михаја Храброг, било у његовој борби за ослобођење балканских народа од Турака – у првом реду Срба и Бугара – било у његовим ратовима за уједињење трију румунских провинција, Влашке, Трансилваније и Молдавије. Извесна пажња посвећена је и Баба Новаковим ратовима раме уз раме са српским устаницима у Банату.

,,,, Турци су се већ били повукли на десну обале Дунава, оставивши за собом само заштитницу и део плена. Приликом бомбардовања моста погинуло је или се подавило мноштво људи, а више од 8.000 заробљеника је ослобођено. Утврђени град Ђурђу освојен је 20. октобра 1595, благодарећи, пре свега, одреду од 300 Талијана, које је послао војвода од Тоскане, а који су се специјализовали у освајању утврђења.[15] Свакако да су се не малу улогу у овој бици одиграли и хајдуци Баба Новака. Тако је Влашка поново стекла слободу и границу на Дунаву. Сигисмунд се вратио у Трансилванију, а Штефан Разван у Молдавију. Што се тиче Турака, њихов војни напор сада је био уперен на Угарску, против Хабсбурговаца и Сигисмунда. Али је Михај наставио рат против Турака. Да најманичка војска не би остала неактивна, и да био се одвратила од пљачкања властите земље, Михајеве трупе, заједно са одредом Баба Новака, пређу Дунав у пролеће 1596. [Стр. 68] и стану да пустоше област између Дунава све до превоја на планини Балкан. Запалиле су Плевну и доспеле чак до Софије, заробивши том приликом колоне за снабдевање турске војске под командом Хасан-паше. Из саопштења трансилванијског хроничара Самошкезија, савременика тих догађаја, дознајемо да је у овој бици Баба Новак стекао велики углед у очима Михаја Храброг. О томе Самошкези пише: „Једном га је Михај Храбри послао да ратује с оне стране Дунава. Кренуо је Баба Новак са још седам стотина око себе, и запленио замак Враца, на два дана хода од Дунава. У то време Турци се сакупили с оне стране Дунава да им затворе пролаз. Баба Новак, не усуђујући се да се врати истим путем којим је дошао, довео је читаву војску на брдо Барконц, што се налазило с оне стране Враце, близу планине Балкан; кретао се овуда с војском док није стигао близу Софије. Затим се повратио, након многих околишења, стигао на Дунав код старог флорентинског замка низводно од Оршаве, недалеко од Видина, и овде заподео борбу са флорентинским Турцима, заробио многе шајке што су припадале замку и пређе на њих са својих седам стотина хајдука и тако се врати са малим губицима у Влашку. Од војске пропало му је осам војника, али је довео са собом много робље и стоку. Од тада је био у великој милости код војводе Михаја.“[16]

О истом догађају сам војвода Михај пише: „Када сам дознао за то, и знајући којим путем ће прећи и преко којих брда, да би се састао са султаном у Софији, послао сам Баба Новака… И он крене са својим хајдуцима и пређе преко Дунава и оде до брда да сачека Хасан-пашу на месту које сам одредио. Када је паша хтео да пређе преко ових планина, Баба Новак се устремио на њега, разбио га и натерао у бекство, посекавши на комаде многе од њих, одузевши им камиле, и коње, и оружје и читаву џебану што су имали. А затим се врати са пленом у Влашку, док је Хасан-паша с муком подносио ову срамоту што му је Баба Новак нанео.[17] „Румунски извори не помињу где је Баба Новак прешао Дунав и о коме је превоју планинском на Балкану реч. Зна се само да је напад извршио крајем априла 1596, и да су одмах после тога, вероватно у повратку, 1.500 Баба Новакових хајдука успели да освоје Плевну, којом су приликом запленили много заробљеника, између осталих жену, сина и ђерку богаташа Михалоглуа, који је дао 500.000 дуката откупнине за њих.[18] Осим тога, хајдуци су однели [Стр. 69] из Плевне, како јавља један дипломатски извор из Прага, 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 турака, за чију су откупнину примили 400.000 талира.

По тврђењу румунског историчара Константина Великог, у августу исте године била је нова експедиција Михајеве војске, па и хајдука Баба Новака, јужно од Дунава.

Према једној вести из Беча од 2. септембра те године, Михајева војска је прешла Дунав и напредовала три дана, те опљачкала једно велико трговачко насеље. На повратку сустигла их је војска од 8.000 Турака, од којих они покољу известан број. И док су при повратку прелазили Дунав, наишли су на турске лађе што су превозиле муницију и џебану за војску у Угарској. Лађе су потопили или запалили, а муницију и џебану запленили. Најзад, према једној другој вести из Беча од 7. септембра исте године, дана 25. августа 1596, војска од 1. 500 војника из Влашке прешло је Дунав и напала град Бабадаг од 20.000 кућа, трговачки центар из кога су извукли врло богат плен. Овде су заробили многе богате Турке и 150 запрежних кола. Њих је, према поменутом бечком извору, прогонила турска војска од 20.000 војника. Три дана су се борили, а кад су видели да више не могу да наставе пут, запалили су кола, побили заробљенике а онда прешли преко Дунава у Влашку.[19]

По трећи пут исте, 1596. године, Михај је, после 8. новембра, прешао Дунав са 12.000 војника и кренуо за Никопољ. Никопољски паша, плашећи се пораза, покушао да обрлати Михаја даровима и обећањима да ће се заузети код самог султана да га више никада неће нападати. Како је Влашка била исцрпљена овим ратовима с Турцима, Михај је с њима закључио привремни мир. Децембра исте године Михај је примио од Порте заставу као симбол господства.

Међутим, позиви Срба и Бугара са Балкана и даље су пристизали Михају да пређе Дунав. Хроничар Балтазар Валтер тврди да је присуствовао, 6. октобра 1597, када су Српски делегати дошли Михају и захтевали од њега да пређе Дунав, јер, наводно, 10.000 људи разних народности, који су већ заузели градове Кладово и Вашицу, чекају на њега да их поведу у борбу. [20]

Али, због борбе за еманципацију од трансилванијског војводе Сигисмунда Баторија, као и због санирања свог односа са властитим бољарима, Михају је било потребно да обустави непријатељства са Турцима. Прва му је брига била да успостави добре односе са аустријским царем Рудолфом II. Једна [Стр. 70] делегација издејствовала је у Бечу, фебруара 1597, да цар узме под своју заштиту Влашку и додели јој новчану помоћ за издржавање 4.000 најамника. Новац је већ у лето исте године доспео у Трговиште. Када је обезбедио ову помоћ, Михај је једним циркуларним писмом од 26. јуна исте године позвао најамнике, било из које земље, да се јаве под његову заставу, а да ће им он за ратне услуге плаћати по пет талира за коњаника и три талира за пешака, са одговарајућом повишицом за командно особље.[21] На тај начин Михај је сакупио неколико хиљада плаћеника, међу којима је, осим Румуна, било и Срба, Мађара, Козака и Албанаца. Групу за себе сачињавали су хајдуци – Срби, Бугари и Албанци – под командом Баба Новака. У замену за ту услугу, Михај се обавезао да ће својом војском помоћи при истеривању Турака из Трансилваније, Влашке, делова Угарске и признати аустријски суверенитет. Када су за то дознали Турци, они обнове непријатељства. Паша из Силистрије, на подстицај видинског паше, пређе иреко Дунава и уђе у Влашку да Михаја обори с власти, али био је одбијен. Септембра 1598. Михај пређе Дунав на шајкама које је одраније припремио и лично нападне везира Хафиз Ахмет-пашу, заповедника видинске тврђаве. „Проклети Михај, лично је напао Ахмег-пашу“, пише турски хроничар Мустафа Селаники. Алаховом помоћи овај се спасао те није пао у руке Румунима, али је била заробљена сва његова џебана и шатори свих његових војника, као и сви топови.[22] Сада на десној страни Дунава оперишу три војске: једна код Никопоља, друга код Видина, а трећа код Кладова (Фетих-ислама). Њихове претходнице стижу чак до планине Балкан. [У другој бици за Никопољ умало што није пао и сам Михај, о чему опширно приповеда кантакузински летописаац. ] Тек 5. новембра 1598, по старом календару, румунске се трупе врате у Влашку, а с њима и одред Баба Новака, с многобројним сељацима Србима и Бугарима, што су били пришли Баба Новаку за време офанзиве против Турака. По причању самог Михаја, било их је 16.000 душа. У овим биткама Михај је био освојио Плевну, Рахово, Врацу, Флорентин и Видин, где му је сав српски живаљ изишао у сусрет. Павратак у Влашку је довео до пропасги свих Михајевих освајања у Бугарској и источној Србији. Михај је закључио мир с Турцима 6. октобра 1599, па је од тада све своје погледе могао упућивати према Трансилванији и Молдавији.

Наиме, још у јесен 1598. Михај Храбри је послао свој корпус у Трансилванију, у којој се по други пут налазио на власти Сигисмунд Батори, пошто је априла исте године Трансилванију предао Хабсбурзима, а сам се повукао у Шлеску. Требало [Стр. 71] је бранити Орадеу од Турака. У румунској историографији нема помена о томе да ли је Баба Новак учествовао у овој одбрани.

У пролеће 1599. Сигисмунд је по други пут дао оставку на војводство у Трансилванији. Сада је за новог војводу изабран његов рођак кардинал Андреј Батори. Пошто је нови владар почео да шурује с Турцима, Михај је био приморан, због обезбеђења Влашке и своје владавине у њој, да крене на Трансилванију, октобра 1599. Храничар Самошкези описује полагање заклетве Михајеве војске у Плоештију, 5. октобра 1599. године. Тога дана Михај је сакупио силну војску са свих страна – каже Самошкези – под командом Борђа Макоа. Дворјани, коњаници, заједно са Србима и Козацима, стајали су на тргу. Пешаци, чији се број попео на 50.000, јер су међу њима били и хајдуци Баба Новака, сврстани су били у пет до шест редова, пачев од трга па све до војводиних врата. Војска је полагала заклетву на верност Михају, и Михај са своје стране војсци.[23]

Када је Михај био обавештен да се Мојсеј Секељи налази пред њима – прича даље хроничар – он је одабрао 2. 500 Срба и Козака и послао их да се обрачунају с њим. Пошто га нису нашли, отипли су даље и допрли до изнад Сибиуа, да би напали војску кардинала Баторија. Баба Новакови хајдуци, који су усзпут палили и пљачкали све на шта су наишли – каже Самошкези – сгагли су у Турну Рошу.[24] И остали део војске стигао је 17. октобра до Сибиуа, заузео село Шелимбар и брдо изнад њега. Сада су хришћанске војске имале да се боре између себе. Историчари Константин и Дину Буреску овако описују битку код Шелимбара: „Борба је почела 18. октобра 1599. Око 20.000 Михајевих и 15-16.000 ердељских војника кардинала Баторија борило се између себе. У 9 сати ујутро Баба Новак, који се са својим хајдуцима налазио на левом боку првог борбеног реда, примио је наредбу за напад, на који су Баторијеве трупе одговориле противнападом. То се још једном поновило и изгледало је да ће победа бити на страни Баторија. Тада се Баба Новак повуче и неки су се војници почели осипати. У том тренутку Михај лично ступи у акцију, осоколи своје трупе и крену на јуриш са много смелости и личне храбрости, одбије Мађаре и зароби и самог њиховог команданта. Кад то угледа кардинал, који је посматрао развој битке са оближњег брега, не чекајући исход, побегне у брда на истоку Трансилваније, у намери да пређе у Молдавију. [У овој бици код Шелимбара пало је више од две хиљаде војника, једна хиљада је заробљена, заједно са 45 топова и неколико ратних застава.] Три дана касније, 21. октобра 1599, Михај је с великом помпом ушао у престоницу [Стр. 72] Алба Јулију, и прогласио Трансилванију својом провинцијом. Она ће остати његова пуних 11 месеци.[25]

У пролеће 1600. Мижај пошаље Баба Новака у Банат, да се бори против Турака. Код Липове Михајева војска и Баба Новак потуку Турке. Нешто касније, док се још налазио у Банату, Баба Новак је добио наређење од Михаја да са 5.000 људи крене за Молдавију. И заиста, сада је Михају преостало још само заузимање ове румунске покрајине, иначе пиона пољске политике, у којој је нашао уточиште Сигисмунд Батори после напуштања Ердеља. Маја 1600. Михај је ступио у борбу против војске молдавског кнеза Јеремије Мовиле код Сучаве и Хотина. Битка је трајала неколико дана, а онда је Михај заузео Бакау, па Роман. Баба Новак је увек био у претходници. Првог маја 1600. трупе Јеремије Мовиле биле су поражене код Тргу Тротуша. Баба Новак се припремао за даље сукобе. Издвојио се из главног дела војске да би кренуо за Јаши, где је стигао пре 19. маја. Затим је наставио напредовање долином Жиуа, па долином Прута. Успут је све опљачкао. Код Хотина, Баба Новак је нападао град заједно с Михајевом војском. Али нису успели да га освоје. Михај се вратио у Сучаву, чију је посаду сачињавао само одред Баба Новака. Вративши се у Јаши, крајем маја 1600, Баба Новак је примио наређење да иде на југ, да са осталима ослободи од Турака остатак Молдавије, и заведе ред тамо. Јеремија Мовила, који се био затворио у Хотину, убрзо после тота пребегао је преко Дњестра. Тако је Михај Храбри, благодарећи помоћи Баба Новака, успео да се прогласи владарем трију румунских провинција – Влашке, Трансилваније и Молдавије.

Мећутим, када се Михај вратио у Трансилванију, наишао је на устанак ердељских племића, који је подржавало саско племство. Побуњеницима приђе и царски генерал Борђе Баста. Михај је запао у невољу: он је могао само с великим тешкоћама да исплаћује најамнину војсци, јер му је и цар Рудолф II отказао ранију помоћ. А издржавање војске стајало је близу сто хиљада талира месечно. Онда су се најамници дали у пљачку. На то се немеши сакупе у Турди, објаве побуну против румунског војводе и изаберу Иштвана Чакија за вођу. Градови Клуж, Бистрица, Сибиу и Брашов се такође побуне. Незадовољни најамници почели су да прелазе на страну устаника. Најгоре је било то што је против Михаја устао и генерал Баста са својим трупама. Одлучујућа битка одиграла се 18. септембра 1600. код села Мираслауа, између Турде и Алба Јулије. Михај је располагао са 1012.000 војника, док је Баста имао 18.000, међу којима и 6.000 прворазредне војске: немачку и фламанску оклопну коњицу и валонске и француске мускетаре. [Стр. 73] Пошто је Михајева војска заузела повољнији борбени положај, Баста је прибегао лукавству и вештом тактиком извукао румунску војску на чистину и ту је до ногу потукао. По неким изворима, Баба Новак није учествовао у овој бици. Михај га је позвао када је битка почела, да му брзо притекне у помоћ. Баба Навак се, наводно, тада налазио у Влашкој, на дужности врховног команданта војске војводе Патрашкуа, сина Михајева. По тим изворима, Баба Новак је кренуо у помоћ, али није стигао на време. Очевидац, хроничар Самошкези приповеда да је на једном састанку у Брашову Баба Новак прекорео Михаја: „Зашто си се упустио у борбу с њима. Зар ти нисам писао да ме чекаш, јер сам знао да стојиш лоше, а и молдавска војска је била на путу“, завршава Самошкези.[26] Вероватнија је, међутим, верзија, коју подржавају историчари Балческу, Јорга, Атанасиу, Марин, Крачун и други, да је Баба Новак учествовао у овој бици. Ћиро Спонтони, талијански хроничар, иначе секретар генерала Басте, такође тврди да је Баба Новак био у бици код Мираслауа, а Николае Балческу даје шири опис те битке. Спонтони тврди да је Баба Новак држао десно крило Михајеве војске, са чиме се слажу и Балческу, Јорга и други. Пуковник Виктар Атанасиу о распореду румунских снага код Мираслауа тврди следеће: „Десно крило што се пружало чак до близу Мориша било је састављено од ескадрона коњице, козачке и румунске (око 4. 500 људи) и од једног великог батаљона пешака, састављеног од Секлера, Срба и Румуна. Читавим овим крилом командовао је стари али искусни генерал Баба Новак.“[27] Када је под ударом непријатеља попустило десно крило Баба Новака, у Михајевој војсци је наступило расуло.

Пошто је изгубио битку код Мираслауа, Баба Новак је и даље остао веран Михају, уоркос неким мађарским и аустријским изворима по којима је после те битке Баба Новак напустио свог господара. Када је пољски канцелар Јан Замојски напао Михаја, прелазећи преко Сибиуа, овај га је зауставио с војском придошлом из Влашке и реко Фагараша и Брашова. Овде је, у Брашову, Баба Новак упутио Михају оне прекоре што се упуштао у битку код Мираслауа. Одавде, Михај је послао Баба Новака да заустави одвећ брзо напредовање Пољака. Између 9. и 19. октобра 1601. Баба Новак, на челу једног одреда, потиснуће Пољаке тако да су они у напредовању закаснили десет дана задржавши се у околини Плоештија, тврди историчар Јоаким Крачун.[28]

У последњем свом покушају да поврати изгубљено – наводи Крачун – после нових мањих битака код Сарате, Најениа [Стр. 74] и Чептуре, Баба Новак је остао веран Михају, и био уз њега.[29] Побеђен и напуштен од свију, па чак ни о Баба Новаку неко време није имао никаквих вести, Михај оде у Беч и Праг код цара Рудолфа II, да од њега потражи помоћ, како би поново освојио Ердељ и Влашку.

На путу за Беч Михај је прошао кроз Ердељ – тврди Крачун – вероватно у пратњи Баба Новака. Тада ће Баба Новак, очигледно по Михајевом савету, понудити своје услуге Басти. О томе је сам Баста писао цару: „Дошао је к мени – каже Баста у свом извештају од 17. децембра 1600. године – један по имену Баба Новак, са приближно хиљаду кањаника и 600 пешака, које сам одмах примио у службу и послао на границу код Липове.“[30]

Овде у Банату – прича даље Крачун – Баба Новак је дошао под удар освете Иштвана Чакија, старешине Мађара који су били незадовољни владавином Михаја Храброг, као и Мојсеја Секељија, који се недавно пре тога вратио у Ердељ да би убрзао поновни избор Сигисмунда Баторија, по трећи пут, за трансилванског војводу. И сам царски генерал Баста био је под присмотром.[31] Штавише, наводи се да је био и ухапшен, али убрзо после тога пуштен је на слободу. Оптуживали су га за издају. Баба Новака су такође оптужили за издају. Наводно, он је послао поверљивог курира с писмом темишварском паши, обавештавајући га да спрема да преда Турцима Лугош и Карансебеш. „Дођи кад ти будем писао, па ће Лутош бити ваш“ кажу да је стајало у писму. Баба Новака ухвате на превару код Липове, и под стражом од десет доробанаца, окованог у ланце, пошаљу у Клуж, заједно са његовим свештеником Румуном Саксијем.[32] То је било 3. фебруара 1601. када је заседала дијета Трансилваније. На истој дијети, Баба Новак и његов духовник Сакси били су осуђени на смрт да буду живи спаљени.

Благодарећи напису историчара Штефана Метеша,[33] сачињеном на основу архивске грађе, дознајемо о догађајима од 3. и 4. фебруара 1601, који су непосредно претходили извршењу смртне казне. Ту стоји:

„3. фебруара 1601. – Доведени су Баба Новак заједно с једним свештеником. Доробанаца је било 10. Дали смо им по наређењу општине: 4 хлеба, динара 16; 1 1/2 ока сиршета, дин 20; 1/4 јарешег меса, дин 25; меса од срндаћа за дин. 25; [Стр. 75] Купили смо два хвата дрва да се употребе за спаљивање Баба Новака и свештеника. . . „

„Баба Новаку и његовим пратиоцима (тј. авештенику и двојици капетана Михајеве војске, Јоану Селештију и Сави Армашулу) 4 хлеба, дин 16; 4 фунти телећег меса, дин 8. . . лимунова, дин 8; цвекле, дин 6; 1/2 оке меда, дин 12; црна и бела лука, дин 6; 1/2 фунте пиринча, дин 8; свеће, дин 15; брашна од општинског.“

„Циганима што су припремили ломачу за Баба Новака: свеће, дин 12; хлеба, дин 12; меса, дин 10; вина 3 оке, дин 12.“

„Када је Баба Новак спаљен, купили смо ланац од гвожђа којим је био везан. „[34]

Смртна казна је извршена 5. фебруара 1601. године. У једном савременом документу стоји: Баш на тај дан (5. фебруар), око 10 сати, били су живи везани за греде Баба Новак, најславнији војник Михаја Храброг, заједно са својим свештеником и спаљени на пијаци. Најпре су им одрали кожу. Онда су их тако одране везали за греде и ставили лицем окренуте изнад ватре, и тако их пекли. С времена на време би их квасили водам, како би им муке што дуже трајале. То је трајало око сат и по. А тада је интервенисао Баста, који је све то посматрао с прозора једне суседне зграде, и наредио да их више не квасе, како би им се прекратиле муке. Убрзо после тога су издахнули. После те страшне смрти, лешеви су им однешени изван града и побијени на колац, поред куле кројача. Просто је невероватно – каже хроничар – са коликом су брзином гавранови прокљували месо с њихових костију.

Епилог извршења смртне казне огледа се овако у рачунима општине Клуж, према Метешовим наводима:

–  „6. фебруара 1601. – дали смо циганима што су одрали, спалили и набили на колац Баба Новака и свештеника, форината 7, дин 50;

Платили смо за Баба Новака и свештеника двојици џелата форината 3. Платили смо Луки Акси што је огулио колац за Баба Новачка, форинте 2.“

“25. фебруар 1601. – Купили омо две греде од Георгија Екеша, на којима су били спаљени Баба Новак и свештеник, форинта 1, дин 20. “[35]

Док се ово догађало, Михај се налазио у Бечу и Прагу, у намери да покуша да добије царску помоћ. Ту је наишао на топао пријем и добио тражену помоћ, а затим, уз помоћ генерала Басте, успео да се врати у Трансилванију. Пролазећи кроз Клуж између 11. и 15. августа те године, после победе код Гораслауа од 24. јула, дознао је за смрт Баба Новака. На месту где [Стр. 76] је извршена смртна казна наредио је да се подигне застава. Становници Клужа били су кажњени да плате 100.000 форината одштете. Одатле је Михај отишао у Турду и ту разапео свој шатор, 17. автуста 1601. Два дана касније убијен је по налогу генерала Басте.

То је у главним цртама све што се данас у румунским изворима и румунској историјској литератури може прочитати о Баба Новаку.

Да закључимо. Старина Новак је, својим постојањем, својом херојском борбом и својом мученичком смрћу, постао симболом српскорумунског братства по оружју. И више од тога. Својом борбом за ослобођење Срба испод турског јарма постао је претеча Карађорђа и устанка од 1804-1813. По месту које му припада у историји борби српског народа за национално ослобођење, Старина Новак заслужује да му народ Тимочке крајине подигне достојан споменик. [Стр. 77]

Против и за хришћане- Галеријев едикт

Гај Галерије Валерије Максимилијан је био један од прогонитеља хришћана, који је немилосрдно убио безброј њих. Антички писци помињу његову мајку Ромулу, ватрену староверку која му је усадила мржњу противхришћана. Своју мржњу пренео на свог таста Диоклецијана, с ким је делио власту првој тетрархији, која се појавила као облик владавине у Римској империји.

У 303. години прво је до темеља порушена црква у Никомидији, а затим је издат едикт о прогону хришћана и рушењу њихових објеката. Те исте и следеће године издали су још два едикта против хришћана. Првим се наређивало да епископи, свештеници и ђакони (сви свештенослужитељи) буду заточени у тамнице, а други да сва духовна лица морају да принесу жртве римским боговима.

Прогони су трајали све до 311. године, када се Галерије разболео од неке страшне болести коју Лактанције у свом спису „О смрти прогонитеља“ („De mortibus persecutorum“) „) описује овако:

Jam decimus et octavius annus agebatur, cum percussit eum Deus insanabili plaga. Nascitur ei ulcus malum in inferiori parte genitaiium, serpitpue latius. Medici secant, curant. Sed inductam jam cicatricem scindit vulnus; et rupta vena, fluit sanguis usque ad periculum mortis.

„Управо је протицала 18. година од његове владавине када му је Бог задао неисцељиву рану. Настаде му зли чир у доњем делу гениталија који је разједао нашироко. Лекари су оперисали, лечили, али је чир опет раздерао зарасло. Крв из пробивене вене је цурила непрестано, до опасности од смрти.“

Две године пре Миланског едикта, 311. године, издат је Галеријев едикт о толеранцији, односно престанку прогона Хришћана. Вероватно због преране Галеријеве смрти, тај едикт се није спроводио у потпуности (вероватно је потпуно непознат и никада није био спровођен, а можда је и „подметнут“).

Tekst je uzet iz Лактанцијевог списа „О смрти прогонитеља“(„De mortibus persecetorum“) 34 глава,Edictum Galerii. Korišćeni su i prevod Јевсевија Памфила Кесаријског(Eusebius Pamfilus ), који је написао“Историју Цркве“ на старогрчком језику и тамо (са латинског) на старогрчки превео Галеријев Едикт. Оригинал је иначе изгубљен, пронађени су само фрагменти ове књиге. До садржаја се дошло преко јерменског превода оригинала. Галеријев едикт гласи овако:

„Inter celera quae pro rei publicae semper commodis atque utilitate disponimus, nos quidem volueramus antehac iuxta leges veteres et publicam disciplinam Romanorum cuncta corrigere atque id providere, ut etiam Christiani, qui parentum suorum reliquerant sectam, ad bonas mentes redirent, 2 siquidem quadam ratione tanta eosdem Christianos voluntas invasisset et tanta stulti tia occupasset, ut non illa veterum instituta sequerentur, quae forsitan primum parentas eorundem constituerant, sed pro arbitrio suo atque ut isdem erat libitum, ita sibimet leges facerent quas observarent, et per diversa varios populos congregarent. 3

Denique cum eiusmodi nostra iussio extitisset, ut ad veterum se instituta conferrent, multi periculo subiugati, multi etiam deturba-ti sunt. 4 Atque cum plurimi in proposito perseverarent ac videre-mus nec diis eosdem cultum ac religionem debitam exhibere nec Christianorum deum observare, contemplatione mitissimae no-strae clementiae intuentes et consuetudinem sempiternam, qua solemus cunctis hominibus veniam indulgere, promptissimam in his quoque indulgentiam nostram credidimus porrigendam. Ut denuo sint Chrsitiani et conventicula sua componant, ita ut ne contra disciplinam agant. 5 aliam autem e: iudicibus significaturi sumus quid debeant observare. u-D hane indulgentiam nostram debebunt deum suum ora-e : lute nostra et rei publicae ac sua, ut undique versum re; :. praestetur incolumis et securi vivere in sedibus ; Hoc edictum proponitur Nicomediae pridie ipso octies et Maximino iterum consulibus.

Превод:

Између осталих ствари које у Републици увек сређујемо за корист и опште добро, ми заиста бејасмо желели да према старим законима и римском народном поретку све доведемо у ред . И уз то да се побринемо да се хришћани, који су начела својих предака напустили, уразуме.“ Будући да су сами хришћани ишли за својом вољом, па их је велика лудост обузела, те се нису покоравали старим одредбама које су можда њихови преци најпре поставили, било је тако да су по својој вољи и свом опредељењу направили себи законе, које су поштовали и по њима удруживали разне народе са разних страна.5 Најзад, када се наша заповест беше појавила, да би се ускладили старим одредбама, они се изложише великој опасности и, такође, многи бејаху протерани. И када многи у намери истрајаше, видели смо да се поштовање нашим боговима и посвећеност нашој религији не указује, нити се хришћански Бог поштује, како доликује.6

Имајући у виду наше најблаже размишљање, милост и вечите навике, имамо обичај да свим људима дајемо опроштај.Такође најочигледнији опроштај требало би да пружимо и хришћанима да би опет своје саборе скупљали и да не би радили против поретка.7 У другом писму обавестићемо судије чега би се требало придржавати. Због ове наше доброте требаће подједнако (на исти начин) да се моле свом Богу за здравље и благостање Републике и за своје (здравље), како би се у сваком погледу Република одржала и како би сви (хришћани) неповређени и сигурни живели у својим домовима.8 Овај едикт је објављен у Никомидији пре Мајске Календе, за време нашег осмог конзуловања, а другог Максиминовог.

sa napomenama:

5 После Христовог васкрсења, његови апостоли су проповедали наоколо и поучавали све људе начелима хришћанства. Закони које су „сани направили“ су све оне посланице и проповеди које су надахнути Духом, говорили и писали апостоли и њихови наследници, епископи.

6 Овде мисли на едикте против хришћана, када су били приморавани да се одрекну Христа и да јавно принесу жртве. Највећи број хришћана би то одбијао, подносећи страшне муке као поливање врелим уљем,бичевање, откидање комада меса клештима, бацање испред прегладнелих лавова итд. И тако је увидео да због његових прогона они не могу слободно да поштују свога Бога, а нити помишљају да се врате старим боговима. А он је хтео да буде благостање у Републици.

7. Опростили би им и дозволили би да се опет на миру сакупљају и да служе литургије где год пожеле, без страха и потребе да се сакривају. Само све што раде, да не буде против републике и римског поретка.

8. Једини услов им је да се моле свом Богу, Христу, за републику и за себе поједнако.

(Текстове са латинског преводили су гимназијалци из Бољевца, па је подухват забележен у часопису Развитак, број из 2008.).

Пред саму смрт, на самртном одру, Галерије се распада у крви и гноју (када више није при пуној свести и  није важно шта потписује..

Tribalski carski grad ispod rimske carske palate

Šta znamo o starosedelačkom (oppidum) stanovništvu zaječarskog kraja, tzv.Tribalima?

U zaječarskom muzeju su izloženi ostaci nadjeni ispod i oko Romulijane, i procenjuju se starost na oko 1000 godina pre nove ere. Radi se o brojnim urnama, posudju..uglavnom eneolitska keramika i uglačane sekire od vulkanskih stena..Ukratko:

* Smatra se da je Gamzigrad naseljavan u tri maha. tokom trećeg, pri kraju drugog i u prvoj polovini prvog milenijuma nove ere.Nalazi dokazuju da je postojalo malo eneolitsko naselje severno od današnjih bedema Romulijane.
* Grnčarija iz poznog bronzanog doba (druga polovina 2. milenijuma) istovetna je onoj duž Dunava, od ušća Mlave do ušća iskra i Olta(rumunsko podunavlje), što je dokaz da je isti narod naseljavao oblasti jugozapadne Rumunije  i današnje severozapadna Blgarske.
Mrtvi su spaljivani : mnoštvo urni je pronadjeno…manja nekropola 250 m južno od naselja..zgrčeni ljudski skelet (eneolit i mladje kameno doba)..
*Znatno su brojniji nalazi o naselju iz prve polovine prvog milenijuma pre n.e..(posude većih dimenzija, posude sa pravol. i krivolinijskim motivima, sa kanelurama, bronzana fibula – tipični proizvodi u 7.veku pre n.e. za Podunavlje,Potisje,Pomoravlje i zapadni Srem, istočnu Srbiji i „Olteniju“ )

Iz monografije štampane povodom izložbe u SANU „Gamzigrad-kasnoantički carski dvorac“

(SANU, Beograd, 1983.g.).

“ OSTACI TOG NASELJA NAJVEĆIM DELOM SU UNIŠTENI KRAJEM III I POČETKOM IV VEKA PRI PODIZANJU VELIKIH GRADJEVINA U ZAPADNOM DELU GAMZIGRADA.Samo mestimično izmedju njihovih temelja otkriven je neporemećeni kulturni sloj, debeo oko pola metra, sa obiljem grnčarije koja se može pouzdano opredeliti u razdoblje kamenog starijeg doba“….

„Zajednice naseljavane u ovom prostoru treba svakako poistoveti sa Tribalima, najvećim plemenom u srednjem delu Balkanskog poluostrva..Podatak da je Gamzigrad napušten tokom 4.veka pre n.e. ne podrazumeva da su i poljane koje ga sa svih strana okružuju ostale bez stada i pastira. Njihove potomke ovde su, verovatno, zatekli i Rimljani“.

*Dakle, bilo je praistorijsko naselje Tribala (Srba) u 7. veku pre n.e. ..a oko 600 godina kasnije, na tom mestu je neimenovani Tribal, poznat pod imenom Galerius, rešio da sazida palatu sa hramom boginji Kobili:)) pardon Kibeli…

I porušio prethodno..

To izgleda ovako danas (ista monografija, str.14):

http://img99.imageshack.us/my.php?image=tribalskonaseljeispodgaar9.jpg

—————————————

A zašto je Galerije zidao baš tu??

Bila je to važna raskrnica..Četiri bitna druma su se ukrštala u pitomoj zaječarskoj kotlini, povezujući Jadransko i Crno more.. rimsko vreme, tako važna raskrnica (kao i one u Siriji,Antiohiji i Kariji) obeležena je izgradnjom monumentalnog TETRAPILONA (lat. Quadrifrons). I danas se na( severnom delu brda) brdu Magura, jedan kilometar istočno od Romuline palate, nalaze vidljivi ostaci  monumentalnog putokaza za 4 pravca.

Прилаз са јутоистока описао је 1868. године Каниц:
„Кад смо прешли први део брежуљкастог терена који се благо пење, нашли смо се на једној пространој висоравни и на југозападу, на удаљености од 321ст, угледали врх Ртња тако јасно, да ми се чинило да се налазим пред неком пирамидом на Нилу… Са дивним сценаријем пред очима јахали смо цео час преко висоравни искићене најсвежијим зеленилом, а онда је терен наједном почео да се спушта; наишли смо на уско корито једног потока који је с југозапада пресекао себи пут ка Тимоку; његова друга обала се благо уздизала, а на неколико корака од ње лежали су, зарасли у бујну вегетацију, остаци једне од највелелепнијих грађевина прохујалих времена“.

К. Поповић је на сличан начин описао сусрет лицејских питомаца са Гамзиградом у 1863. години:

„Кад смо прешли Тимок… изиђемо на повисоко брдо одакле се лепо виђаше Зајечар. Ту на самом врху нађосмо неке развале, што су ваљда биле предстраже Гамзиграду. Кад мало савијемо на ниже утледамо на пространој пољани Гамзиград. Он беше на овом заравњу дошао као у дољи јер га наоколо са свију страна склањаху повиша обрежја. По пољани око града а и по самом граду бијаше нам место неисказано лепо, поред њега тецијаше један поточић, а наоколо свуда бијаху шумице, ливаде, њиве“.

————————————————————————————————————–

Zapis iz  desetog veka o upadima Pečenjega, preko Dunava (Oršave i Tekije) u Srbiju, kaže :

“ …extenditur ad Sarcel usque,quod Chazarorum oppidum est.“

Šta se tada dešava u tribalskom gradu, koji je porušen da bi bila sazidana carska plata za  varvarku „Romulu“, rođenu kao Tribalku, koja rodi rimskog imperatora „Galerijusa“? Oboje Tribala, ovenčani rimskim titulama,majka i sin, su nestali još u 4.veku…Početkom 9.veka stanovništvo ovog kraja udružuje se pod knezom Bornom sa susednim Kučevljanima i široko rasprostranjenim duž Dunava Braničevcima .. i njihovi predstavnici odlaze da traže vojnu pomoć franačkog kralja protiv hordi Blgara koji stižu iz azijskih predela i pljačkaju ovaj kraj.Pretpostavka je da je grad razrušen 925.godine, a sledeće pismeno pominjanje obnovljene varoši biće tek 1466, u turskim defterima..

„Palata Romulijane je naseljena, u X i XI veku slovenskim stanovništem. Ima nadzemnih kuća (ukopana 1 m u zemlju, a gore je 4 m puta 4 m), dva sloja grnčarije, bronzanog nakita (naušnice X-XI vek), dve ostave gvozdenih predmeta, grnčarija izgorela u požaru, nešto malo novca ( jedan primerak novca Lava VI, 886-913 i jedan primerak novca Vasilija Ii i Konstantina VIII, 976-1028).

U samoj palati je zadržana glavna ulica (istok- zapad) , tu je crkva (XI vek), u kucama kamena ognjišta („kamenka“) a konstrukcija kuća je „lepenica“ (drvena građa, oblepljena lepom- zemljom), podovi od opeka, krov verovatno dvoslivni. Ima i staništa od kamena.U grobnicama su „Sloveni“ skrštenih ruku , glavom prema zapadu, ( 9 grobova iskopanih 1963., a još 14 sedamdesetih godina).U jednom grobu je i skelet konjske glave,negde su noževi, neki pokojnici su u zgrčenom položaju( to tumače paganskim običajem ), u jednom je zdela sa hranom „za onaj svet“…

Ima mnogo poljoprivrednog orudja (srpovi, tesarsko o kožarsko oruđe) ali i ratničke opreme (mačevi, delovi pojasa, uzengije)…

Putevi u 3.veku

http://img218.imageshack.us/img218/4240/romishestrassenmmirkovizn8.jpg

http://img216.imageshack.us/img216/2382/copyofkartaizmonografijid8.jpg

https://i1.wp.com/img216.imageshack.us/img216/2382/copyofkartaizmonografijid8.jpg

Равна-како су гуске уништиле град

ГРАД РАВНА


Источна Србија одавно привлачи пажњу научника остацима материјалне културе, а нарочито архитектонским споменицима античког и средњевековног периода.

Истраживања у овом делу Србије показала су да су многобројна утврђена из доба касне антике, односно раног средњсг века, где су трговци, војници и други путници могли са сигурношћу да проведу ноћ била међусобио повезана на растојању од једног дана хода.То је систем повезивања градова, а чссто и већих манастира.

У источиој Србији је та линија ишла од Ниша на Сврљиг, преко Равне и Гамзиграда на Шаркамен, а одатле преко насеља Ad aguas код Неготина и Gerulatis повезујући административно-војни центар у Нишу са одбрамбеном линијом на Дунаву.


Велики број грађевина из каснијих периода средњег века показује да су ови крајеви захваљујући рудном богатству живели доста интензивним културним животом све до доласка Турака у другој половини XV века. Један од тих градова је и град Равна. који лежи у равници на левој обала Тимока, око 8 километара северно од Књажевца

Јован Драгашевић сматра да је овај град основан после Појтингерових таблица за време владавине Јустинијана, када је он обнављао границу римског царства. Ово мишљење Драгашевић заступа на основу тога што се Равна нигде раније у путним таблицама не спомиње, По њему ово би био један од многих римских каструма због свог посебног топографског и географског положаја.

0 овом граду писали су др Мачај, Јован Милиновић, Симо Костић, Маринко Станојевић и Никола Вулић, који га је неколико пута гпосетио. По Вулићу, овај град је идентичан са римским градом Timacum minus који Каниц локализује у Жуковцу. По Вулићу то је важна римска канаба и утврђење у вези са којим се помиње неколико римских кохорти, као и одељење VII легије. Он описује кастел као четвртасту конструкцију чије су уже стране паралелне са Тимоком и имају по 15О корака дужине, док су остале две стране дуге по 170 корака.

Још и данас круже у народу разне легенде у вези с овим градом. Прича се да је читаво становништно, без обзира на године старости, учествовало у његовом зидању. Пошто камена није било у близини он је донешен чак из Ошљана ланчаним снстемом: додаван је из руке у руку. Пошто су сви били запослени око зидања града једна жена је била принуђена да љуља по три стотине деце, на тај начин што су љуљашке биле повезане међу собом.

Извор северно од манастира св. Петровдан служио је у римско доба као пијаћа вода граду, а канал од извора до града ишао је испод Тимока.

Град је био неосвојив. Стеван Немања после дуже опсаде успео је да га сруши захваљујући издаји. Нека баба је саветовала опсадницима да пазе будно, па одакле гуске ујутру изађу из града у Тимок, ту се налази прикривена капија.

За време тог рушења Равне настрадало је доста ратника.

Мноштво рањеника да би се домогло воде пузало је до извора. па се цео тај предео зато зове и данас Лазиње.

3бог великог броја лешева и непријатног мириса који се ширио свуда уоколо. извор је добио име Смрдан.

Сада је од града сачувано врло мало. Зидови су скоро потпуло уништени. Сам локалитет је власништво неколико

сељака који и данас руше зидове и ваде камен, што убрзава пропадање овог лепог културног споменика.

Мада је спорно питање када је подигнут, сматра се да припада раздобљу од краја III до прве половине VI века. а највероватније крају V или почетку VI века.

Град је имао правоугаону основу унутрашње величине 110 *138 метара, а оријентнсан је углавном према странама света, Сада Тимок тече паралелно са његовом краћом источном страном. Још и данас на појединим местима могу се видети остаци кулаКоје су биле унутра кружног облика, док им се спољни облик не може тачно утврдити. Др Мачај је 1866.- године констатовао да је на граду било 12 кула од којих су четири биле угаоне, док су се по две налазиле између и служиле за одбрану четири постоје капије. Могуће је да је било и више кула што би се могло утврдити једино систематским ископавањам. Зидови су углавном рађени од ломљеног камена у пуномасном малтеру, док им је лице, које је скоро сасвии уништено, било изграђено од опека, можда су се са зонама кора смењивале зоне тесаника. У зидовима је нађено доста узиданих надгробних епиграфских споменика, украшених рељефима са фигуралним мотивима или биљном орнаментиком, као и велики број статуета античког периода. Ово нас наводи на претпоставку да је овде постојао римски град старији од Равне, чији је материјал као и културни спопоменици по обичају уграђен у новоподигнути град. Фрагменти мермера који се могу наћи на самом локалитету казују да је овде поред грађевина војног карактера било и других луксузнијих грађевина.

Град Равна по свом општем изгледу подсећа иа Гамзиград, само што је мањих димензија и нешто скромнији по облику. На два километра од овог античког града налази се село Равна. Може сс слободно рећи да је свака кућа у њему музеј за себе. На сваком кораку наилазимо на античкс капитсле раскошно украшене, који служе као потпора нској греди, па читаве стубове, рељефнс плочс узидане у темељ какве куће или штале, на епиграфске споменикс затрпане камсњем покрај пута. Народни музсј у Нишу како пре тако и после рата однео је са овог

значајног локалитста вслики број драгоцених предмста.

Изнад села на брду у винограду, ссвероисточно од града Равне налазе се остаци црквс св. Тројице, чија је апсида грађена римским опекама док су темељи саграђени од камена. Са овог места лспо се види град Равна и са сигурпошћу се може тврдити да јс црква из истог периода.

Од града долином Тимока према Минићсву још и данас местимиично се види стари римски калдрмисани пут, који ссљаци из околине називају мали пут.

Систематска ископавања која би трсбало извршити на овом месту дала би свакако поред богатог материјала и всома кориснс рсзултате.

Брена Вукадин

Развитак бр.6, година прва, новембар-децембар 1961

http://img144.imageshack.us/my.php?image=ravnafotobr8.jpg

http://img144.imageshack.us/my.php?image=ravna2fotosz8.jpg

АНТИЧКО НАЛАЗИШТЕ КОД РГОТИНЕ

АНТИЧКО НАЛАЗИШТЕ КОД РГОТИНЕ

Почетком ове године приликом копања темеља за фабричка постројења рудника „Кварца“ у Рготини, код железничке станице откривено је неколико обрађених блокова пешчара, делови грађевинских конструкција као и већи број покретних налаза.


Обавештен о налазима Народни музеј „Зајечар“ је у периоду од 13. августа до 1. септембра уз финансијску помоћ рудника „Кварца“ вршио сондажна археолошка истраживања дела простора који није оштећен градњом, а на коме ће бити изпрађена постројења сепарације. Постављено је шест сонди у којима је откривено више покретних налаза, делови архитектуре и једна добро очувана двојна гробница.

Међутим, ово нису први подаци и налази са овог античког локалитета. У литератури се још крајем прошлог века помињу остаци античког утврђења на узвишењу „Стража“ и трагави насеља у његовом подножју које је забележио Ф. Каниц приликом обиласка ових крајева.1) На његовој скици утврђење је шестоугаоне основе са страницама око

120 м дужине са пет кружних кула на угловима и улазом на јужмој страни утврђења. У подножју су били видљиви фрагменти опека и обрађеног камена што је указивало на постојање насеља чије границе ни до данас нису утврђене.


Други податак налазимо у белешкама А. Премерштајна и Н. Вулића из 1899. године у којима су ово утврђење лоцирали „на обали Рготске реке, 200 корака од пута.2“ У зидове утврђења било је узидано неколико спомеиика са оближње некрополе, који су касније извађени и узидани у млин Стеве Најдановића. Два су објављена у Споменику 1900. го-дине.3)

Са овог налазишта потичу и плоча од мермера украшена розетамач) и фрагмент надгробне плоче од пешчара са натписом урезаним у уоквирано поље са рамом украшеним виновом лозом.5)

У лапидаријуму зајечарског музеја налазе се два жртвеника од пешчара нађена у Рготини око 1960. године.

1. Жртвеник је сачуван само у горњем делу (инв. бр. 330), димензија: вис. 0,60 м, шир. 0,39 м, дебљ. 0,42 м. Натпис гласи:

I (ovi) o(ptimo) m(aximo)

Co(ho)rtali Pate(e)rno Aur(elius)

Cat/andio posuit(t)ara(m) libi (es)

Ex boto felic(iter).

Јупитеру највећем и најбољем војничком и очинском богу

Аурелио

Катандио срећан подиже

жртвеник као завет.

2. Жртвеник од трошног кречњака (инв. бр. 331), окрњених горњих утлова. Димензије: вис. 0,84 м, шир. 0,42 м, дебљ. 0,39 м. Натпис гласи:

I (ovo) o(ptimo) m(aximo)

Co(ho)rtali Aur(elius) Iusitnianus

(sic pro se et suos vot(um)

lib(ens) pos(uit)

Јупитеру највећем и најбољем, војничком богу Аурелије Јустинијан за себе и своје подиже завет.

Оба жртвеника из Рготине посвећена су Јупитеру Кохорталу и могу се датовати у крај III века наше ере. Према именима деди-каната закључује се да су у питању досељеници из западно-илирских области римске провинције Далмације где се углавном јављају сломеници посвећени Јупитеру Кохорталу.6)

Остале податке о налазишту добили смо од учесника изградње пруге и железничке станице 1956. године. Том приликом откривено је више гробова са прилозима: гривне, прстење, керамика, новац, статуета Венере од бронзе и добро очувана црква у којој су нађени крстови о којима немамо ближе податке.

У току овогодишњих истраживања отворено је шест сонди у којима је откривено више покретних налаза и остаци архитектонских конструкција.

У сонди I, (димензија: 4,90 х X 2,90 х 1,70 м), откривен је под од малтера и полукружна конструкција од камена, ломљене опеке и малтера. Како сонда није могла бити проширена у правцу пружања конструкције због недостатка времена, неизвесно је каквог је облика и намене. Од покретног материјала нађено је неколико бронзаних новчића, кошта на игла за шивење, фрагменти гвоздених алатки, део плоче од белог мермера и фрагменти стаклених и керамичких посуда разноврсних по облику намени и орнаментици.

У сонди II, (димензија: 5,00 х X 2,00 х 1,80 м), откривен је зид од облутка везаног кречним малтером и један обрађени блок пешчара. Од покретног материјала нађени су бронзани новчићи, комади гвоздене легуре, фрагмента гвоздених алатки, фрагменти керамичких водоводних цеви, фрагменти стакла и керамике.

У сонди III, (димензија: 10,00 х х 5,00 х 1,10 м), откривена је гробница са два гроба. Један гроб је припадао одраслој оооби док је друга био дечји.

Димензије гробнице су: 5,20 х X 4,30 м, са зидовима дебљине 0,90 м и највеће очуване висине од 0,60 м. Зидови оу од опеке везане кречним малтером. Унутар зидова су гробови са конструкцијама од опека.

Гроб 1 је правоугаоне конструкције са сводом који је само делимично сачуван поред северног зида. Сазидан је од шест редова опека везаних кречним малтером. На бочним зидовима налази се испуст ширине 0,07 м од кога је полазио покривач такође од опека. Под је од опека са једном уздигнутом на јужној страни као узглавље. Димензије гроба су: 1,80 X 0,45 х 0,40 м. Гроб је обијен и опљачкан, а скелет дислоциран и веома оштећен. У гробу је поред костију откривена фрагментована кутијица од бронзаног лима која је била део прибора за писање.

У гробу 2 откривен је дечји скелет, такође дислоциран и оштећен при обијању гроба. Димензије гроба су: 1,40 х 1,15 х 0,25 м. Зидан је опеком и кречним малтером и засведен лажним сводом који је добијен извлачењем опека бочних зидова.

Простор између гробова и спољних зидова попуњен је ломљеним каменом, кречним малтером и земљом.

Изнад гробова, у шуту, откривено је око 300 бронзаних новчића разних временских периода. Најстарији примерци припадају императорима Аурелиаину (270 — 275. год.) и Пробу (276 — 282. год.).

У истом слоју откривена је и статуета богиње Венере од бронзе, висине 11 см — висококвалитетан, вансеријски рад II-III века. Од осталих налаза можемо издвојити бронзано стило за писање по воштаним таблицама, две бронзане фибуле, шило и иглу за шивење од кости, две фрагментоване светиљкее од керамике, фрагменте стаклених и керамичких посуда разних намена и облика.

У сонди IV, (димензија: 4,40 х х 2,00 х 0,90 м), откривен је зид ширине 0,60 м грађен од облутака и опека везаних кречним малтером. Од покретних налаза нађено је неколико бронзаних новчића и фрагменти керамике.

У сонди V, (димензија: 2,00 х X 1,50 х 1,10 м), откривен је део зида и више фрагмената керамике.

У сонди VI, (димензија: 5,20 х х 2,80 х 1,20 м), откривен је под од набијене земље и више покретних налаза: бронзана крстаста фибула, педесет бронзаних новчића, фрагменти мермерне оплате, мермерни тег сачуван у целости, фрагменти гвоздених алатки, фрагментовани прстен од бронзе са змијском главом, фрагменти

стаклених и керамичких посуда и фрагменти наруквица од стаклене пасте.

Веома бројан археолошки материјал, откривен на сразмерно малом простору, указује на значај овог локалитета. Мали је број налазишта регистрованих до сада у долини Тимока, ако се има у виду велики војни значај ових области у залеђу лимеса и природна богатства међу којима су рудници представљали основну привредиу грану. Налазиште у Рготини има посебан значај не само за локалну историју, већ и много шире, за познавање војних прилика на лимесу и историју рударства у Горњој Мезији.

Узимајући у обзир да је овогодишњим истраживањима откривен незнатан део насеља у односу на простор који обухвата, можемо очекивати у даљим истраживањима разјашњења многих питања везаних за овај локалитет. Можда ће моћи да се потврди претпоставка да се на овом месту налазио Аргентарес, утврђење које је обновио Јустинијан (527 — 565. год.), како је забележио Прокопије у списку обновљених утврђења у области Аd Aquas (7).

Анализирајући материјал откривен у току ископавања као и онај до кога се случајно дошло наше насеље можемо временски одредити у 3. век наше ере, с тим што ће нам будућа истраживања дати податке о времену трајања насеља као и о значају које је имало у животу римског царства касне антике.

НАПОМЕНЕ

1)F.Kanitz : Romische Studien in Serbien, Wien, 1892, 91. 1892, 91.

2. А. Премерштајн — Н. Вулић, Споменик СКА XXXVIII, Бсоград, 1900, 35.

3. Исто, 35.

4. Н. Вулић, Споменик СКА XLVII, Београд, 1909, 162—163.

5. Н. Вулић, Споменик СКА LXXI Београд, 1931, 57, сл. 127.

6. М. Мирковнћ, Нови натписи из области римског лимеса у Горњој Мезији, Жива антика, Скопље, Х-2, 1966, 391—392.

7. Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Београд, 1955, 65.

АНКА ЛАЛОВИЋ, Развитак, бр 6, новембар-децембар 1979, стр 98-100

http://img217.imageshack.us/my.php?image=rgotinazenskiaktqc7.jpg

http://img17.imageshack.us/my.php?image=rgotinadvojnagrobnica34gl0.jpg

http://img6.imageshack.us/my.php?image=rgotinaosnovapokanicuarei4.jpg

http://img7.imageshack.us/my.php?image=rgotinafibuleideoyapisasz5.jpg

Тимочани


O Timočkoj krajini na „Hajduk-Veljkovim danima“

Tu je temeljac evropske civilizacije

Na nevelikom području severoistočne Srbije rađali su se ljudi i nizali sudbonosni događaji koji su obeležili svetsku istoriju. O tome je u Zaječaru, kao počasni gost manifestacije u slavu srpskog junaka, održao besedu Jevrem Damnjanović, glavni i odgovorni urednik „Ilustrovane Politike“

Timok – prema nekim tumačenjima znači – tamna voda. A u jednom periodu istorije, na područje Timočke krajine gledalo se kao na tamni vilajet. Čak se i u novije doba u ovom, kako su ga zvali, srpskom Sibiru službovalo po kazni, kao što je bio slučaj sa pesnikom i slikarom Đurom Jakšićem.

Ali, ta tamna reka i njeno zaleđe, uključujući i đerdapsko Podunavlje, imaju sjajne civilizacijske periode, o kojima se nešto više saznalo u poslednjim decenijama ovog veka zahvaljujući arheolozima, istoričarima, etnolozima i drugim istraživačima.

Čovek se u Timočkoj krajini pojavio još u kvartarnom periodu, kada je završena geološka istorija i započela istorija čovečanstva. Alatke od kamena i jelenskih rogova, sa tragovima ljudskog življenja, pronađene su na mnogim mestima, a na Staroj planini su otkriveni pećinski crteži.

Lepenci su starosedeoci

Priroda je izdašno nudila ono što je potrebno za život ljudi: i u ravnici, i u brdima i planinama, i u rekama.

U Lepenskom viru kod Donjeg Milanovca otkriveno je naselje gde je život tekao u rasponu od devetog do polovine šestog milenijuma pre nove ere. Naselje je imalo urbanu strukturu i uređen način života, a Lepenci su dostigli visok umetnički domet u obradi kamena za svoja svetilišta.

Reč je o autohtonom narodu. Ti Lepenci nisu došli odnekud iz Male Azije ili s juga, već su tu u Podunavlju odavno imali svoje pretke koji su postepeno kultivisanjem biljaka i pripitomljavanjem životinja stvorili autohtonu podunavsku, odnosno evropsku kulturu, tvrdio je akademik Dragoslav Srejović. Time je, baš na primeru Lepenskog vira (a slična staništa su potom nađena na još nekim mestima u Podunavlju) uzdrmana dotad važeća hipoteza da je evropska civilizacija nastala doseljavanjem naroda sa juga i istoka. Otkrića u Lepenskom viru, istakao je Srejović, pokazala su da je naša teritorija u to praistorijsko vreme bila kulturno središte Evrope.

Kod Rudne Glave je pronađen najstariji rudnik u Evropi, a u Belovodama topionica, što je dokaz umešnosti praistorijskog čoveka da iskoristi sve blagodeti koje daje sredorečje između Morave, Timoka i Dunava. U burnoj geološkoj istoriji ovde su u mulju nekadašnjih mora i jezera stvoreni kameni i mrki ugalj, a rojevi vulkana izbacili su bliže površini zemlje rude bakra, gvožđa i drugih metala i uprskali zlatne žice.

Rudarenjem i topljenjem rude stvarani su alati koji su ljudima olakšavali život. Kvalitet življenja poboljšan je i izradom posuda od pečene gline. Zanimljivo je da svi ovi nalazi pokazuju osobenost timočke kulture koja se razlikuje i od one u obližnjem Pomoravlju. Iz mlađeg i poznog bronzanog doba pronađeno je oružje (koplja), sekire, kao i raznovrsni nakit.

Među najstarijim poznatim stanovnicima istočne Srbije pominju se Tribali, ratoborno tračko pleme do koga prvi tragovi vode u 13. vek pre nove ere, a nešto više o njima zna se od petog veka pre nove ere, kada su Grci ratovali protiv njih.

Timočku krajinu su potom zapljusnuli Mezi, srodnici Tribala, koji su se doseljavali sa prekodunavskih teritorija, iz Dakije. A u trećem veku pre nove ere nadiru Kelti. Deo njihovog plemena Skordika prodro je iz Morave do Timoka i u đerdapsko Podunavlje.

Tri rimska cara

A onda su sa juga naišle rimske legije i izbile na Dunav, pokoravajući Meze 29. godine pre Hrista. Rimljani, da bi ojačali granicu i sprečili upade Dačana koncentrisali su u ovom području jake trupe i s domorodačkim stanovništvom preduzeli obimne radove na izgradnji utvrđenja, gradova i puteva. Cveta rudarstvo, a oko rudnika se razvijaju naselja. U Timočkoj krajini koja je ušla u sastav Gornje Mezije, a naročito u njegovom severnom delu, kao i u đerdapskom Podunavlju, Rimljani su uspeli da romanizuju deo stanovništva.

U knjaževačkoj kotlini i na njenom obodu zgušnjavaju se naselja i niču tri grada: Timakum Minus (kod sadašnje Ravne), Timakum Majus ili Veliki Timok (na Baranici kod Knjaževca ili kod Svrljiga) i Kozli kod Koželja na Tupižnici. Rimske legije su štitile od hajduka važan karavanski put koji je iz Naisusa (Niša) vodio do ušća Timoka u Dunav a zatim do Pontesa (odnosno Kostola), gde se račvao: jedan krak je prelazio Dunav preko Trajanovog mosta u Dakiju, koju su Rimljani takođe osvojili, a drugi se preko Taliate (zapadno od Donjeg Milanovca) pružao do Viminacijuma (kod Kostolca). I u Podunavlju su nikli gradovi i vojna utvrđenja. A bilo je i poprečnih puteva pored kojih su, takođe, bili podignuti kasteli.

Koliko je ovo područje bilo značajno za Rim ukazuje i činjenica da je ono dalo najmanje tri imperatora: Galerija, Daju i Licinija. Prvi je pred kraj života izgradio Feliks Romulijanu kod Gamzigrada, jer je u blizini bio rođen, a slično je postupio i njegov sestrić Maksimin Daja u Šarkamenu.

Arheolozi su se dvoumili u vezi sa Šarkamenom, pomišljali su da bi to mogao da bude Licinijev carski memorijalni kompleks. Naime, smatra se da je Licinije rođen negde između Timoka i Dunava.

U srpskim letopisima i rodoslovima srednjeg veka, Nemanjići (od Grka nazvani arhontima Tribala) izvode se od imperatora Licinija i Konstantina Velikog. Karlovački rodoslov naziva Licinija Srbinom i carem srpskim. Njemu je car Konstantin dao svoju sestru Konstanciju za ženu, pa je od njihovih potomaka, navodno, nastala loza Nemanjića.

Crkva time dokazuje da loza Nemanjića doseže duboku prošlost i da je od carskog soja, a i da Srbi obitavaju na ovom tlu odvajkada, samo su ih drugim imenima zvali. Ostaje, međutim, da nauka to potvrdi.

Kod Plinija je, inače, zapisano tribalsko pleme Timahi, a na istom području se kasnije nalazi slovensko pleme Timočani.

Inače, za Timok se vezuje još jedno carsko ime. Veruje se da je Konstancije, otac Konstantina Velikog, rođen negde između Dunava i Morave, a neki su skloni da kao bližu lokaciju odrede okolinu Svrljiga.

Sredorečje između Timoka, Morave i Dunava doživelo je za vreme Rimljana veliki uspon, a ljudi rođeni na tom tlu upravljali su carstvom. Ali istorijska zakonomernost nije mogla da se izbegne: posle blistavog civilizacijskog uspona dolazi do sumraka. Huni nezadrživo prodiru preko Dunava i pustoše Timočku krajinu, a zatim i Goti.

Vizantija koja je pokušala da vaskrsne Istočno rimsko carstvo sve manje uspeva da odoli poplavi i slovenskih plemena sa severa u šestom i sedmom veku nove ere. A posle Slovena nailaze Bugari koji pokoravaju slovenska plemena između Dunava i planine Balkan 679. godine.

Timočani su opstali

Šireći se na zapad, Bugari su pokorili i Timočane. Jedan od istaknutih ljudi iz ovog kraja, timočko-kučevski knez Borna, još pred prvim naletima Bugara odselio se sa delom stanovništva na područje između Velebita i Male kapele, gde je posle uspešnog ratovanja 821. godine osnovao  državu, odnosno postao je knez cele Dalmatinske države.

Zbog Timočana će, potom zaratiti Bugari i Franci,,Posle ubistva Ljudevita Posavskog. Bugari su poveli pregovore sa Francima da vrate Timočane pod svoju vlast, ali su se ovi oduprli. Zato Bugari posle dva prodora Dunavom i Dravom 827. i 829. godine ovladavaju istočnom Panonijom, kao i Sremom i Singidumom.

Timok opet potpada pod bugarsku vlast, pa je zatim dva veka pod vizantijskom. U tom periodu Srbi na zapadu stvaraju državnu zajednicu.

Veliki župan Raške Stefan Nemanja krenuo je u oslobađanje srpskih krajeva pa je 1181. godine prodro u dolinu Timoka. Ali, uvidevši da ne može da zadrži ovu isturenu teritoriju, porušio je gradove Svrljig, Ravnu i Koželj.

Ali, od sredine 13. veka odvaja se vidinska oblast, kojoj je pripadala Timočka krajina i osamostaljuje. Potom je srpski kralj Milutin osvojio ovu kneževinu i primorao Šišmana 1292. godine da prizna srpsku, umesto tatarske zaštite, i da se orodi sa srpskim dvorom. Veze sa srpskim dvorom su se nastavile, a u jednom periodu Srbi su imali vrhovnu vlast u Vidinskoj kneževini. Mađari upadaju, ali brzo bivaju isterani. Međutim, Turci prodiru s juga i zauzimaju Vidin 1396. godine.

Timočani su uprkos dugoj vladavini Bugara na njihovoj teritoriji, zbog svojih karakternih osobina zatvorenosti, nedostupnosti i nepopustljivosti, kao i zbog loših komunikacija i slabo organizovane vlasti zadržali svoj jezik i pismo, što se vidi i na spomenicima iz tog perioda.

Turci, kada su ovladali Timočkom krajinom, nisu menjali granice, tako da je ova oblast pripala Vidinskom pašaluku. Pošto je s druge strane Dunava vlaški vojvoda Jovan Mirčeta pružao otpor, Turci su na njega krenuli sa svojim vazalima Markom Kraljevićem, Konstantinom Dejanovićem i Stefanom Lazarevićem. Pretpostavlja se da su se ovi Srbi-vazali kretali s vojskom kroz dolinu Timoka jer su nazivi nekih mesta i legende vezani za Marka Kraljevića. Bitka se odigrala 17. maja 1395. godine na Rovinama kod Piteštija i u njoj je poginuo Marko Kraljević. Postoji osnovana pretpostavka da je njegovo telo preneto u Negotinsku krajinu i sahranjeno kraj Koroglaške crkve.

I Miloš Obilić je, po svoj prilici, jezdio ovim krajevima, a pre svega Miroč-planinom, i to ne samo u narodnim pesmama. Junak Kosovskog boja bio je izgleda vlastelin u Podunavlju i ktitor manastira Tumane.

Inače, još pre nego što su Turci ovladali Timočkom krajinom, iz nje je počelo iseljavanje stanovništva preko Dunava jer se čulo da nailazi surovi „nekrst“. Pod teretom turskog ropstva masovno iseljavanje je trajalo do druge polovine 17. veka, tako da su krajevi bliži Dunavu gotovo opusteli. U njih će se kasnije, delom, naseliti Srbi s Kosova i iz Povardarja, a i Tetevinci i Zagorci iz Bugarske.

Kako su se prilike smirivale, neki od Srba su se vraćali, odnosno potomci onih koji su izbegli preko Dunava. Ali, prilično su bili romanizovani, tako da su naročito u Ključu, Homolju i Negotinskoj krajini uvećali vlašku populaciju. Sa njima su prelazili Dunav i starosedeoci Vlaške.

Borbom do oslobođenja

Timočani su u austrijsko-turskom ratu bili na strani Beča, pa je između 1737. i 1739. godine operisao i jedan odred sačinjen od stanovnika Crnog i Belog Timoka. Austrijanci su se, međutim, samo kraće vreme zadržali na osvojenoj teritoriji. Timočani započinju gerilski rat. Hajduci, kojih je jedno vreme bilo i do dve hiljade na Staroj planini i u okolnom pobrđu, čine sve da zagorčaju život Turcima i da, gde to mogu, odbrane raju.

U Krajini i Ključu je bila nešto povoljnija situacija kada su proglašeni sultanijinim kneževinama, pa su imali lokalnu samoupravu. Fetislam (Kladovo) postao je najveći grad u Timočkoj krajini. Ipak, i tamo, kao i u gornjem Timoku, narod nije napuštala želja da se oslobodi Turaka, tako da je Hajduk Veljko preneo Prvi srpski ustanak, koji je buknuo 1804. godine, i u ovo područje. Uz pomoć Karađorđa, koji je učestvovao u borbama u Negotinskoj krajini, drugih srpskih vojvoda pa i ruske vojske, Timočka i Negotinska krajina su oslobođene.

Carinom na Dunavu i kod Negotina praktično su bile uspostavljene granice Srbije, prvi put u ovom kraju. Međutim, Hajduk Veljko gine 1813. godine i ponovo ove oblasti potpadaju pod tursku vlast. Tek 1833. Timočka krajina će, u širem smislu posmatrana, konačno ući u sastav Kneževine Srbije.

Hajduk Veljko je junaštvom napajao srpstvo u sledećim decenijama, pa i danas. Njegovo ime sokolilo je naše borce i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Timočani su zauzeli istaknuto mesto u onoj sjajnoj armiji koja se na Krfu kao feniks podigla iz pepela i posle proboja solunskog fronta, uz pomoć saveznika, oslobodila zemlju. Zaječarac Nikola Pašić je kao državnik ostvario projekat Jugoslavije, zajednice u kojoj će živeti gotovo svi Srbi, sa drugim narodima. Njegova je ključna uloga u postavljanju granice kojom je, kada je reč o Srbiji, najvećim delom bila obuhvaćena srpska populacija. A socijalističke ideje Svetozara Markovića, rođenog u Vražogrncu blizu Zaječara, uticale su na politički život u Jugoslaviji.

Zbog prirodnih resursa Timočke krajine i geopolitičkog položaja Jugoslavija je napadnuta u Drugom svetskom ratu na Dunavu kod Sipa, dva sata pre nego što će 6. aprila 1941. biti bombardovan Beograd. Treći rajh je krenuo da blic-krigom zauzme Borski rudnik jer mu je za dalje vođenje rata bilo potrebno oko 240.000 tona bakra, a imao je deset puta manje. Sa elitnim jedinicama išla je specijalna brigada sastavljena od rudarskih stručnjaka koja je, čim su se dočepali Bora, brzo uspostavila proizvodnju.

Za Treći rajh od izuzetnog značaja je bila Đerdapska klisura, ključno mesto na Dunavu za plovni put prema istočnom frontu, kao i pruga i put što od Morave, odnosno od Niša vode duž Timoka do Prahova. Zato su u Timočkoj krajini bile stacionirane značajne snage Vermahta, bugarske vojske i kvislinga. Ali i pored toga oslobodilački pokret u ovoj oblasti nije davao mira neprijatelju sve vreme rata.

Oslobođenjem zemlje, i Timočka krajina je doživela privredni, pre svega industrijski preporod. Bor sa Majdanpekom je postao najveći rudnik bakra u Evropi.

Od posebnog značaja je bilo povezivanje ove teritorije asfaltnim putem od Zaječara do Paraćina i prugom preko Bora i Majdanpeka, kao i probijanjem dunavske magistrale. Izgradnjom hidroelektrane „Đerdap î“ put je preko brane preskočio Dunav, a preko „Đerdapa îî“ to će učiniti železnica. Saobraćajnice su približile Timočku krajinu svetu, ona nije više bogu iza leđa, čime su stvoreni osnovni preduslovi za njen dalji razvoj.

Sticajem istorijskih okolnosti Timočani su učešćem u mnogobrojnim ratovima postali slavni kao borci. Ali, ova oblast je i u novom dobu iznedrila znamenite naučnike, umetnike, književnike, lekare, privrednike, političare, publiciste… O znamenitim Timočanima moglo bi nadugačko da se priča i da se nabrajaju njihova imena. Ali pošto je ovo izlaganje povodom Hajduk-Veljkovih dana, pomenuću samo još kompozitora svetskog glasa Negotinca Stevana Mokranjca, čije rukoveti pevaju horovi širom planete. Tako je i pesma o Hajduk-Veljku „Raslomi je badem drvo“ pronela glas o ovom junaku i kod naroda koji nisu znali kakve vitezove rađa srpska majka.

http://ilustrovana.com/1997-2000/2172/3.htm

Борба старе и нове вере

Много столећа пре рождества Христовог, подручје регије дунавских Гвоздених врата са залеђем, било је стециште веровања у божанство светлости, довољно моћно да подржи опстанак културе Лепенског вира кроз градитељска умећа и камене скулптуре риболиких богова које и данас монументалношћу изазивају дивљење баштиника европске цивилизације. Ово поднебље чинило је плодно тле и за култове мноштва античких богова, међу њима грчког Аполона, затим Тота – египатског заштитника писмености, римске богиње светлости Дијане и персијског Митре (1), да би као место сусретања култура Истока и Запада у првим столећима нове ере, постало ризница раног хришћанства на Балкану.

Игуман Филарет Петровић у једном свом раду наводи да су „под царем Трајаном, а у граду Децебалуму, код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили Ахеј и Гаија између 107. и 110. године, а код Рацијарије, /Арчар у Бугарској/ то су учинили Хермес и Евентије“ (2). Римски цар Галeрије /Imp. Caesar C. Galerius Valerius Maximianus Augustus, 293-311. г. /, рођен управо на овим просторима, након стравичних прогона хришћана које је систематски проводио током своје владавине, непосредно пред смрт, 30. априла 311. године, скупа са савладарем Константином, такође пореклом из данашње источне Србије /Imp. Caesar C. Flavius Valerius Constantinus Augustus, 306-337. г. / издао је едикт о верској толеранцији, допуштајући им „да поново саграде њихова места за окупљање, под условом да се не одају никаквом чињењу противном установљеном поретку“, чиме су заустављени прогони и призната царска немоћ да се хришћанство искорени (3).

Место некадашњег светилишта Јупитера Долихена, римска насеобина Акве, данашње Прахово, у Приобалној Дакији, почетком IV века било је седиште хришћанске епископије, чија је област на западу омеђена Занесом, локалитетом крај Кладова. Врховни црквени великодостојник ове области, Виталис – присталица Атанасија Александријског, „првог међу хришћанским Очевима који се енергично супротставио царевом мешању у црквене ствари“ – присуствовао је 343. године сабору у Сердики (4)…

Очигледно је да је историја хришћанства у ђердапској регији и њеном залеђу изузетно богата, а цивилизацијско наслеђе довољно издашно да на његовим темељима почивају српска и румунска култура. Отуда се не може сматрати оправданом теза једног црквеног великодостојника, изнета у јавности 2000. године, како је „Тимочка епархија изгубила корак са предањем какво постоји на Косову, у Шумадији, жичкој и шабачко-ваљевској епархији и добрим делом у РС; да према предању, нога светог Саве никада није крочила на тло Тимочке епархије, фанариоти нису управљали овим крајевима (!) и никада није заживео Богомољачки покрет; да су то разлози због чега се на овом тлу развио сурогат хришћанске вере у виду паганских обичаја, врачања, астрологије, црне и беле магије и још много чега“ (48).

Међу мештанима Текије живо је сећање на импресивни камени „крст светог Саве“ који је дуго времена био место окупљања приликом обележавања великих хришћанских празника, но нема материјалних доказа који овај споменик хришћанства везују баш за дело српског светитеља (49)…

На чисто српској редакцији исписан је и видински „Зборник житија“ између 1359. и 1360. године, што се посредно може довести у везу с констатацијом Ђорђа Сп. Радојичића, да са Никодимом Грчићем започиње књижевност и писменост у средњем Подунављу, уколико његов рад посматрамо као израз утицаја јаког исихастичког покрета у Бугарској, чији су корифеји били свети Теодосије, свети Јефтимије и видински митрополит Јоасаф. Колики су били дубоки корени Никодимовог мисионарског рада, говоре чињенице да 7. 11. 1462. године влашки угарски вазал Влад упућује султану Мехмеду II писмо на српско-словенском, молећи помоћ у рату против Угарске, а 1455. године Османлије издају повељу, такође на српско-словенском, којом се Молдавији и њеном владару Петру III Арону јемчи мир (64).

У народном предању присутно је сећање на хришћанског владику који, као залогу за љубав кћери богатог Турчина, добија утамничење у џамији. Младић упућује молитву Господу да се избави, оде у Влашку, чини чуда, у селима градећи цркве а у градовима манастире. Услишена молитва доноси олују да поруши џамију и ослободи владику, који потом у Влашкој подиже хришћанске богомоље (65). Мада му се име у предању не помиње, могло би се рећи да се ради о Никодиму.

Историја бележи да је Никодим основао манастир Водице на левој страни Дунава, у близини Гвоздених врата /Ђердап/ код Турну Северина, у време Владислава Влајку Воде /1364–1374. /, после заузећа Видина од стране Лудовика Угарског 1365. године, када је румунски војвода омогућио прелаз српског становништва видинског дела Бугарске на другу дунавску страну (66).

http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/12771

Старина Новак у песмама

Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima „kožuh od međeda“, za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku[108]. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.

“On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, posle toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”[109]

http://forum.srpskinacionalisti.com/download/file.php?avatar=1396.jpg

Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka[101]. U pesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat.

U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko družine Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajdučki motivi. Internacionalni motivi čiji su nosioci članovi hajdučke družine Starine Novaka jesu ženidba čoveka vilom (Bogišić, br. 39), ženidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), učešće u katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), sprečen incest između nepoznatih srodnika (Škarić, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojčine naklonosti (Vuk, SNP VII, br. 36), zavada braće i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br. 25), novelistički motiv prodaje junaka kao roba ženi (Bogišić, br. 107; Vuk, SNP III, br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobađanje junaka iz tamnice (Pjevanija, br. 78; Živančević-Nedić, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i oslobađanju podvigom iz zarobljeništva (Erlangenski rukopis, br. 67; Živančević-Nedić, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beležimo i tipične hajdučke motive, kao što su odmetanje u hajduke i okupljanje čete (Vuk, SNP III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambaše i deoba družine, sa motivom „hajdučke sreće“ (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogišić, br. 106), popevanje kroz goru (Karanović, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96)[102].

Iz perspektive poetike žanrova, možemo reći da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju ka epskim pesmama. Nisu retke, međutim, ni hajdučke balade niti lirske pesme (Erlangenski rukopis, br. 96; Živančević-Nedić, br. 5; Verković, br. 192). Mitoloških elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U rumunskoj epici zadržali su se drevni sadržaji o sukobu Novaka sa ženskim mitskim bićima[103]. Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji takođe se opeva veza čoveka i vile. Na arhaičnu osnovu epskog lika Starine Novaka posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti “Starina” i “Debelić”), opis (Novakovo ruho u pesmi “Ženidba Grujice Novakovića”), prebivalište (“Novakova pećina”), formule (formula glasa od čije jačine opada lišće sa drveća)[104].

Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i članovi njegove hajdučke družine, prikazani su veoma uopšteno, u atribuciji koja ne odaje više od njihovog socijalnog statusa i sižejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III, br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1)[105].

Hajdučka družina Starine Novaka

Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul) u 16. veku[82]. Okrivljen za navodnu izdaju, skončao je tragično, kao i ustanak sam[83]. Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u životopisu vojskovođe Baba Novaka akcentuju tri osnovna događaja: njegovu epsku inicijaciju (prelazak preko zaleđenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se priključio vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog i učestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlaške, Transilvanije i Moldavije), herojsko držanje u bitkama (oko sela Kalugareni, u osvajanju gradova Trgovište, Bukurešt i Đurđu 1595. godine, u napadu na Sofiju u proleće 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine[84]), kao i mučeničku smrt pod Klužom[85]. Novakovo četovanje predstavljeno je u uzvišenoj epskoj stilizaciji[86]. Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 5. februara 1601. godine[87].

Kada je reč o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak Grebostrek[88], cesar Novak iz 14. veka[89], narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”[90], “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj[91], Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba[92]). Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesničku slavu, baštinjenu u narodnim pesmama i predanjima, usmenoj reči koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, šiknuo nezaustavljiv luk usmene reči, razgranavši se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamteći opštebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajući slavne i stare vizantijske toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu ključne su morale biti limitrofne oblasti između severoistočne Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko Podunavlja, odakle se legenda disperzivno širila u vremenu i prostoru. Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, međutim, ne odvija se na ovim prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama. Tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je uopšte tamo i prenošena, još uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te da su na Novaka prenete i mnoge ranije hajdučke tradicije[93], pruža samo delimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći pre 19. veka[94]. Pre bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Bosni, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine“ (Vuk, SNP III, br. 7).

наставак

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/usmena/bsuvajdzic-uskoci.html

« Older entries