Светислав Првановић:
ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА ОСНИВАЧ ПРВЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ
Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу, на основу одлуке свог Одјела за философију и друштвене науке, донете на седници од 27. новембра 1956. године, штампала је ову расправу у 311. књизи „Рада“, на стр. 304 – 311. Да би расправа била доступнија читаоцима из Тимочке крајине, овде се објављује поново, у нешто измењеном и допуњеном облику. Оно што је овом приликом убачено као ново означено је испод текста напоменама 3), 5) и 8).
I
| П |
ојава хрватског кнеза Борне из прве половине IX века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три-четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.[1]
Ја бих, међутим, рекао да је то било сасвим друкчије. Покушаћу да то и докажем.
Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).[2]
Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран[3], потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.
Пошто је установио као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које због географске удаљености није могло имати с Тимочанима ни ближег додира ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао Ајнхардов запис. У тексту »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum …« ставио је зарез иза речи Guduscanorum, па је тако добио: »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum, et (legati) Timocianorum…«.[4] Он је тако Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је тиме као мисаона целина потпуно искидан.
Тако је код Рачког испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво, посланици Абодрита, тзваних Бодрића или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго, посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана; и треће, посланици Тимочана, који су се (сами, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве. Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну чак означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку. Она се ваљда десила, по његовом домишљају, на тај начин што су на франачки двор једновремено стигла сва три посланства, браничевско и тимочко из Подунавља, а гудушчанско из подножја Велебита.
За такву претпоставку, судећи по свему нема реалног ослонца ни у оригиналном тексту, ни у логици забележеног догађаја. Рачки је тако поступио у оскудици података, а каснији наши историчари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из данашње источне Србије избрисано је из историје као да није ни постојало.
Ради се о племену Гудушчана, око кога је и настала читава забуна. Како је дошло до тога да њих Ајнхард 818. године запише заједно с Тимочанима и Браничевцима, а да су у даљим записима, већ идуће године, означени као становници Гацке? У ствари, то је једно исто племе. Од почетка VII до почетка IX века живело је у данашњој источној Србији, а потом је исељено у приморску Хрватску (можда цело, а можда само делимично).
Чиме се доказује боравак тог племена у источној Србији?
О томе говори на првом месту сам Ајнхардов запис. Што то Рачки није уочио, крива је она његова коректура, којом је он Гудушчане одвојио од Тимочана не само географски, него и од даљег наставка те исте реченице, која се до краја односи на оба племена. У том се наставку, наиме, говори како су та два племена, због сукоба с Бугарима, прешла у крајеве потчињене Францима. Испустивши то из вида, Рачки је у ствари испустио кључ којим се решавају многа питања у вези са Борном.
Кад се у Ајнхардово казивање уђе критички, с географске и историјске тачке посматрања, види се да је оно потпуно на месту, да има свој унутрашњи смисао и логику. Јер, ако су на Лудовиков двор дошли представници Тимочана и Браничеваца, настањених у подунавској области, а с њима су у истој реченици поменути и представници Гудушчана, онда и гудушчанску постојбину треба тражити у простору Подунавља.
Сви су они били у невољи због Бугара. Да би наследили срушену аварску државу у Панонији, Бугари су око 800. године прешли реку Искар у данашњој северној Бугарској и почели ширење на запад. С племенима данашњег српског Подунавља направили су најпре уговор о савезу (societas), а потом су прешли на њихово директно потчињавање. Три поменута племена, одашиљући посланике цару, имала су један исти план: да признају његову врховну власт и потраже помоћ против Бугара. Немогуће би било, чак и нелогично, да је од три посланства која су заједно ступила пред цара Лудовика једно (гудушчанско) могло да потиче чак из залеђа северног Јадрана. Године 818, кад је поменуто први пут, то племе је још увек негде у Подунављу, у племенском савезу с Тимочанима. Борна је тада био њихов заједнички кнез: dux Guduscanorum et Timocianorum.
То потврђује још један податак: На основу забелешке Константина Порфирогенита, грчког цара и писца из X века, загребачки часопис „Даница илирска“ писао је пре Рачког, још 1863. године, да је далматинско–либурнијски кнез Борна „био прије војвода Гудушчанах и Тимочанах“.[5] Нажалост, Рачки је ту подбацио. Он је знао само за Гудушчане у Хрватској, касније Гачане.
Њему није било познато да су хрватски Гудушчани дошли са истока, из своје првобитне домовине у Србији. Још почетком VII века, у време општег словенског досељавања на Балкан, то племе је прешло с леве стране Дунава и сместило се око реке Млаве, Пека и њихових притока, између Тимочана на истоку и Браничеваца на западу. И као што су тимочки Словени прихватили од затечених староседелаца римско име Тимакус, па му одбацили завршетак „ус“ и реци дали име Тимок, а себи Тимочани, тако су поступили и њихови западни суседи: затекли су крај Пека римски град Гудускум (Guduscum) и назвали га Гудуск (без завршетка „ум“), а себе Гудускани.
Да су наши историчари обратили више пажње на име тог града, не би дошло до искривљавања историјских чињеница. Гудускум је ушао у научну литературу још док је Рачки био жив, али њему, на жалост, тај податак није дошао до руку. Наиме, он је питање Гудушчана погрешно преломио 1877. године (тада су објављена његова „Documenta historiæ croaticæ), а о Гудускуму је В. Карић 1887. године објавио ово: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли… и Кучево (римски Guduscum) у кучевској карлици… Стари римски Guduscum био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека… дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо српско Кучево“.[6] А. Лазић, у Гласнику географ. друштва за 1939. год, такође помиње овај римски град.[7] У потврду његовог и Карићевог писања говори још један податак: на прелазу из VI века у VII римско-византијски војсковођа у овим крајевима звао се Guduis,[8] што је очигледно у вези са именом Гудускум.
Није, значи, Ајнхард погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, не знајући за град Гудускум, погрешно тумачили тај његов запис
II
У прилог ове тезе говори такође мишљење страних научника, који Гудушчане помињу под именом Кучана. Тако, Бугарин Марин Дринов, негдашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.[9] Рус А. Хилфердинг, говорећи о Јужним Словенима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.[10] Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује ово: „Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани… становници краја Кучева и планине Кучаја“.[11] Мада ни једном од њих није било познато да је назив Гудушчани дошао од имена града Гудускума, они су ствар ипак правилно поставили. Из Ајнхардовог записа, онакав какав је, само су извукли логичне закључке.
Да су Кучани у Србији и Гачани у Хрватској једно исто, показују и њихова имена, која имају исто језичко порекло. Словени Гудускума и околних крајева понели су у почетку племенско име Гудускани. Доцније су његову латинску основу Gudus свели на Gud (слично као: domus, дом; Timacus Тимак, касније Тимок) и тако су своје име пословенили у „Гудчани“. Даља његова метаморфоза вршена је овако:
У Србији: Гудчани, Гутчани, Гучани, Кучани.
У Хрватској: Гудчани, Гъдчани, Гадчани, Гатчани, Гачани.
Испадање гласа „д“ испред гласа „ч“ извршено је у оба случаја, јер је то општа појава у нашем језику (на пример: Судчевић, Сутчевић, Сучевић; Градчац, Гратчац, Грачац). Међутим, кад се радо о једном истом првобитном имену (Гудчани), поставља се питање како је у Србији и Хрватској дошло до друкчијих промена у почетном слогу. Другим речима, како је могло једно исто племе да се назива друкчије у старом крају (Кучани), а друкчије у новом (Гачани)? Исељавањем тог племена на запад, у старом крају није ишчезао сваки траг његовог имена. Ту је остао град Гудчево, касније српско Кучево, а могао је остати и део племена, чак и већи део. То исто име морали су понети и они околни Словени који су населили испражњени простор. Тако су временом од једног племена формирана два посебна племена и посебна имена.
У Србији је почетни глас „Г“ претворен у свој задњенепчани парњак „К“ (као: мозаг, мозак). Није познато када је то извршено. Средином X века чини се да је арапски путописац Масудија поменуо Кучево (или Кучајну), али у искривљеном облику: Кнашанин.[12] У XIV веку помиње се под досадашњим именом, као Кучево („Железник на Кучеву“).[13] У XV веку ту је управљао неки »Tomcus, starosta Rasciæ… comes cucievensis et branicevensis«[14] (Томко, чиновник Србије, кнез кучевски и браничевски). Под тим именом га у средњем веку и сви страни писци (Kuchov, Kucho, Cuciæna, Cuceva).[15] Данас то име носи варошица Кучево, планина Кучај, село Кучајна и речица Кучајна.
Када је у Хрватској први слог „Гуд“ претворен у „Гад“, тешко је знати. Константин Порфирогенит, који је Гацку поменуо средином X века, писао је још увек глас „у“: Goutsiska[16] (словенски: Гутска, затим Гътска, касније Гатска). Значи да се тек доцније формирао назив Гацка за реку и крај око ње, а Гачани за становнике тог краја. Налазећи да су „имена Крбаве, Лике и Гацке сасвим тамна постања и значења“, Шишић је својевремено тврдио да она „безувјетно нијесу словенска, па ни романска,[17] већ да могу имати везе са последњим остацима Авара међу Хрватима. Из наведених података се међутим види да то тврђење, уколико се односи на Гацку, не одговара стварности. Њено име је романског (римског) порекла, а донето је из источне Србије.
III
Сада се појављује друго питање: Зашто су се Гудушчани одселили на такву даљину? Има ли потврде у историјским догађајима за тако необичну сеобу?
Из цитиране Ајнхардове вести види се само то да су Гудушчани и Тимочани прешли у франачке крајеве (ad nostros fines se contulerant). Али како разумети то прелажење, управо ― да ли су се иселили из свог завичаја некуда на запад, или га само ставили под франачку заштиту, тј. испод власти бугарског хана прешли под врховну власт франачког цара, не може се сигурно знати.
Има доста историчара (К. Ј. Јиречек,[18] А. Хилфердинг,[19] Ст. Станојевић,[20] Љ. Јовановић,[21] П. Срећковић[22]) који одбацују могућност сеобе и говоре само о проширивању франачке врховне власти до иза Видина. Они то као да закључују из саме Ајнхардове забелешке, по којој однос Тимочана и Гудушчана с Бугарима није био обично поданство, него само савезништво (societas), из кога су они иступили као слободна уговорна страна (a Bulgarorum societate desciverant).
Други писци пак сматрају, особито Фердо Шишић, да су се Тимочани (он само о њима говори) стварно иселили. Јиречек такођер сматра да су се и Тимочани иселили, али не сви, већ само један њихов део. Куда? ― „Негде ближе међама франачким, односно Људевитовој области“, одговара Шишић.[23] Из чињенице да Гудушчане видимо у Хрватској већ 819. године, Шишићева претпоставка изгледа вероватнија, бар у односу на Гудушчане. Њихова сеоба је извршена у сваком случају, па било пре доласка Борниних посланика на франачки двор, било доцније, кад је почео Људевитов устанак.
Околности које су је изазвале добро су познате. То је био Људевитов устанак на Франке, који је Гудушчане и Тимочане раставио још док је припреман. Било где да су се затекли пред почетак тог догађаја, они су своју заједницу растурили и свако је кренуо својим правцем. Заједнички вођа Борна, који као да је био само кнез Гудушчана, а Тимочани му се придружили привремено, због невољима с Бугарима, није пристао на Људевитове планове. Од савеза са Францима Људевит је успео одвратити само Тимочане.
О томе је Ајнхард записао ово: »(Liudevitus) Timocianorum populum, qui dimissa Bulgarorum societate ad imperatorem venire ac dicioni eius se permittere gestiebat, ne hoc efficeret intercepit«[24] (Људевит је народ Тимочана, који су се одвојили из заједнице с Бугарима и дошли цару, желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учини). Тимочани, као веће племе од Гудушчана (Ајнхард их овде назива тимочким народом), притом више огорчени на туђинску власт, због директног притиска од стране Бугара, напустили су Борну и придружили се Људевиту.
Шта је у побуњеној средини могао да учини Борна, који се са својим племеном определио за Франке? Тешко је знати када и како, али Франци су њему морали омогућити да своје племе некуда склони, што даље од устаничких области. Тако су Гудушчани смештени између Велебита и Мале Капеле, јер је онај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе (припадао је кнезу Приморске Хрватске). Планинско земљиште на које су дошли одговарало је оном са кога су пошли, и њима није било тешко да се прилагоде. Ако су у тим крајевима заиста тада живели последњи остаци Авара, како Шишић претпоставља,[25] смештај Гудушчана извршен је без потреса. Померање домаћих (хрватских) племена није морало да се врши.
Тиме је била одлучена и Борнина будућа улога. У том догађају треба тражити основни узрок његовог држања у току устанка. Али, да његова оданост цару Лудовику буде сигурнија, јача од осећања солидарности с побуњеном браћом, Франци су подстакли и његове личне амбиције. Сукобљени с народним покретом на огромној територији, од Тимока и Видина до Соче и Трста, они су своју победу могли да планирају само у наслону на домаће снаге, на Борну пре свега. А он је у свему томе, пошто се назад више није могло, гледао повољну прилику, за себе, за своје личне интересе.
Тако Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској.[26] Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Идуће године, кад је водио на Купи ону велику битку с Људевитом, био је већ dux Dalmatiæ. У трећој години устанка (821.) Борна постаје dux Dalmatiæ atque Liburniæ, дакле кнез целе Далматинско-хрватске државе.
Из градације ових титула, у вези са свим што је до сада изложено, може се извући само један закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Његове титуле, по поступном пењању и временском редоследу, само се тако могу тумачити. Тако их је тумачио Бугарин Дринов.[27]
Званична хрватска историографија, кроз гледиште Ферда Шишића, заступа сасвим друкчије мишљење. Без података о правом Борнином пореклу и његовом претходнику на кнежевском положају, Шишић је почетак Борнине владавине помакао уназад за десетак година, да њиме попуни празнину у историји. Он, наиме, претпоставља да је Борна постао кнезом много раније, негде око 810. године.[28]
У оскудици јачих аргумената Шишић наводи да су под Францима у хрватским земљама постојале само две вазалне државице, Посавска и Хрватска Хрватска, и да је Борна Приморску добио пре устанка, као наслеђе од Вишеслава, свога евентуалног претходника, можда и оца.[29] По Шишићу, Приморска Хрватска била је јединствена политичка целина од Раше до Цетине, и зато разни називи за Борну у летописима франачким нису ништа друго до „голе титуле“.[30] Шишић тврди да Далмација (јужно од Крке) и Либурнија (од Крке до Раше у Истри) нису могле бити предаване Борни у виду награде, а још мање да су могле бити растављене као државна целина и њему предаване одвојено, прво једна, а доцније друга.
Низ чињеница, међутим, говори да Франци јединствену домаћу власт у тој кнежевини, ако су је стварно и утврдили раније, нису могли сачувати у току устанка. Дуготрајан византијско–франачки рат због њених приморских крајева завршен је тек 812. године, миром у Ахену, а 817. године на франачком двору још увек су расправљали тешке спорове између далматинских Романа и Хрвата.[31]
Још неопорављену од последица рата и тих трзавица, формирану од становништва неједнаког по језику, вери и култури, Франци су је били предали у руке својим окрутним феудалцима и домаћем кнезу. Нашавши се у вртлогу супротних интереса и струја ― византијске, народне и латинско–франачке а уз то врло сиромашна, кршевита и неплодна, Приморска Хрватска је била зрелија за устанак од Посавске. Према томе, сасвим је вероватно да су догађаји у побуњеној Посавини имали одјека и у Приморској Хрватској и да су њу Франци тешко могли сачувати као јединствени политички организам.
Устаничке победе у Посавини морале су заталасати и народ у приморју, што је изазвало код племенских старешина, а потом и код самог кнеза, пометњу и колебање, попуштање верности франачким господарима. Да није било тога, зар би Људевит могао продрети онако лако с војском у те крајеве и провести у њима целу зиму (819. – 820.), сатеравши Борнине присталице у утврђене градове?[32] Даље, зар би Људевиту у то исто време приступили и Словенци из области Трста и Соче и зар би га Фортунат, митрополит Истре, подстицао на борбу и слао веште мајсторе да му подижу тврђаве?[33]
Ако су још истините вести да су се у све то умешали и Византинци, помажући Људевиту да савлада Борну,[34] онда све то показује да је у Приморској Хрватској стање било хаотично и да је она тешко могла сачувати предратно јединство и предратну власт. Њу је Борна из метежа и раздробљености имао тек стварати, наравно, уз помоћ Франака. Пошто су одстранили све сумњиве и колебљиве, међу њима и ранијег кнеза, Франци су се ослонили на Борну и пренели на њега сву власт, најпре у Далмацији, а потом и у Либурнији.
Какво је стање и расположење владало у народу, показује случај Борниних Гачана. Оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, они су у борби на Купи пребегли на Људевитову страну. Како износи летописац, поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, морао је поново покоравати своје Гачане: »Guduscani domum regressi, iterum a Borna subiuguntur«[35]. Из латинског израза „итерум“ (поново, опет, по други пут) јасно се види да је он и раније био њихов кнез. Али не у смислу Шишићева домишљања ― као кнез целе Приморске Хрватске, него као њихов саплеменик, вођа још из старог, подунавског краја.
Да попну Борну на положај вазалног владара, Франци су искористили један стари обичај хрватског родовског покрета: да се на кнежевски престол не долази по праву наслеђа, него на принципу народног избора. Није ту важно како је народ и колико подржавао Борнино наименовање, али је за њих то била погодна форма да њега дигну на положај кнеза. Кад је умро Борна (821.), они су на исти начин поставили за кнеза и Владислава, његовог синовца.
О томе летописац извештава: »Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est« (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).[36]
Све то очигледно говори да Ајнхард није уз Борнино име стављао само „голе титуле“, како Шишић мисли. Оне у ствари показују пут којим је Борна ишао навише, од малог племенског вође до владара вазалне државе. Како Хрвати пре IX столећа, по казивању Константина Порфирогенита, нису познавали „владу једног човека“, а кнез Вишеслав (пре Борне) вероватно да је био изборни старешина само неких делова будуће Приморске Хрватске, кнез Борна је био први који је, макар и као франачки вазал, завладао целом територијом Приморске Хрватске, од Раше до Цетине.
Само у том светлу могу бити прихваћене Шишићеве речи да се Борна „с правом може сматрати оснивачем Хрватске државе“.[37]
На крају, можда би се овом тезом могла објаснити још једна нејасна ствар. Реч је о догађајима при слому устанка (822.), кад је Људевит напустио Сисак, свој главни град, и пребегао Србима (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatiæ optinere dicitur, fugiendo se contulit).[38] Хрватски и српски историчари дуго су полемисали, често са шовинистичких позиција, где су могли бити ти Људевитови Срби. Све се најзад свело на закључак да су они живели негде око Врбаса, у западној Босни. Можда је стварно тако и било. Али не треба искључити могућност да су били Гачани. Извесне околности намећу ту претпоставку.
Не мислим да се сад треба позивати на распрострањеност српског имена ван племена првобитних Срба, који су заузимали данашњи Санџак и околне крајеве. Навешћу податке који се односе на Тимочане, Кучане и Браничевце. Мада су њихови предели до пред крај XIII века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у XI веку да су македонски Власи (Цинцари) „некада живели у суседству река Дунава и Саве… где сада (у XI веку ― С. П.) живе Срби“, у тврдим и неприступачним местима.[39] Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу само хомољско–кучајске планине, где су живели Гудушчани (Кучани), с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима. Одкуд њима српско име у XI веку?
Они су га, без сумње, наследили од својих предака, оних истих Кучана, Тимочна и Браничеваца о којима смо овде говорили. Подунавске Словене из IX века назива Србима, с извесном резервом, и сам Фердо Шишић. Ево како он у „Повијести Хрвата“ завршава поглавље о Људевиту: „Он је био једини хрватски владар који је поред себе окупио, поред панонских Хрвата, још и велики део Словенаца и подунавских Словена, зар Срба (тј. ваљда Срба ― С. П.), управљајући бар кроз једно вријеме судбином читаве земље од извора Саве до данашње сјеверне Србије“.[40]
Према томе, Гачани су поред свог ужег, племенског имена могли донети у Хрватску и српско име као своје. Вероватно да су их тим именом више називала околна (хрватска) племена, да би их тиме означила као дошљаке у оне крајеве. Износећи како је Људевит из Сиска побегао Србима (ad Sorabos… fugiendo se contulit), Ајнхард је можда мислио на Гачане, за које је чуо да их називају и Србима. У прилог те претпоставке говори неколико момената.
Прво. У познатој борби на Купи 819. године Гачани су напустили Борнине редове и прешли на Људевитову страну. Зар није тада Људевит могао, запавши у критичан положај, да побегне управо ка њима? Он је могао очекивати да ће га они, као осведочени пријатељи, склонити и помоћи много боље од Срба у Босни, чак преко Врбаса с којим га није везивало ништа.
Друго. Летописци кажу да је Људевит, добегавши Србима, убио једног од њихових кнезова (uno ex ducibus eorum),[41] управо оног који га је примио, и да је тако завладао оним крајем. Какво је то племе са више кнезова, кад се зна да су сва наша племена имала у оно доба главног старешину? Ту се опет може мислити на Гачане. Јер само они су, одласком Борне на већи положај, могли остати с неколико нижих старешина, који су управљали у Борнино име. Долазак царског бунтовника у њихове племе могао је да изазвати међу њима пометњу и раздор, а онда је све то рашчистила Људевитова оружана пратња, уз помоћ његових присталица међу самим Гачанима.
Треће. Људевитово држање не одаје изгубљеног човека, очајника који лута без циља. Долазећи међу Гачане, одасвуд заклоњене планинама, он је могао покушати два излаза: најпре мирење са Францима, чија се војна сила сручила на његову Посавину, а ако му то не успе (као што није ни успело), да се пребаци у Далмацију, где је на власти био опет један Гачанин, Борнин синовац Владислав. Према томе, одлазак међу Гачане можда је био покушај Људевитов да се преко њих повеже с Борниним ујаком Људемислом, преко њега с кнезом Владиславом, а потом и са Францима.
Његова је ствар, међутим, била коначно изгубљена. Док су се франачки феудалци ширили по његовој Посавини а Тимочани опет дошли под Бугаре, Људевит бежи у Далмацију, у двор старог Људемисла. По наређењу Франака, ту је ускоро и убијен, на преваран начин, свакако са знањем кнеза Владислава. Заједничка држава Јужних Словена, какву је он покушао створити још у оно време, могла је бити створена тек у далекој будућности, после 1100 година.
Чињеница да су Хрвати у IX веку прихватили за владара Борну, дотадашњег кнеза тимочко–кучевског, а да су са Људевитом, господарем Сиска, повезали судбину чак далеки Тимочани, јасан је доказ да је народ био близак један другом, али да су у њему туђинци, онда као и доцније, подстицали неслогу и раздор и тиме омели стварање заједничке државе.
Литература:
1) Шишић Фердо: Повјест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб, стр. 313.
2) Шафарик, Павле Јосиф.: Слованске старожитности, Праг, стр. 224.
3) У истом облику Ајнхардов запис су објавили Ст. Станојевић и В. Ћоровић (Извори за српску историју, Београд, 1921, стр. 51.)
4) Рачки Фрањо: Documenta historiæ croaticæ, Загреб, 1877, стр. 320.
5) Даница Илирска за 1863. годину, бр. 8 (од 28. II)
6) Карић Владимир: Србија, Београд, 1887, стр. 861.
7) Гласник Географског друштва за 1939. годину; свеска 25, стр. 14. (чланак Антонија Лазића)
8) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 225. и 230.
9) Дринов Марин: Поглед врху происхождениет на български народ и началото на българска история, Виена, 1869, стр. 31.
10) Гильфердинг (Хилфердинг), Александр Фёдорович:Писма о историји Срба и Бугара, Београд 1857, стр. 34.
11) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 227.
12) Симић Василије: Историјски развој нашег рударства (цитирано према књизи „Уметничка обрада метала“, Београд 1953, стр. 3.)
13) Уметничка обрада метала, стр. 4 (издао Музеј примењених уметности).
14) Шафарик П. Ј.: наведено дело, стр. 227.
15) Лазић Антоније: наведено дело, стр. 14.
16) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 313;
Стојановић-Ћоровић: наведено дело, 70.
17) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 14.
18) Јиречек, Константин Јозеф: Историја Срба, Београд 1911, стр. 185.
19) Хилфердинг, А. Ф.: наведено дело, стр. 34.
20) Станојевић Станоје: Историја Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1920, стр. 18.
21) Јовановић Љубомир: О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909, стр. 131.
22) Срећковић Пантелија: Историја српског народа, књига I, Београд 1884, стр. 170.
23) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 312.
24) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 224.
25-26) Шишић Фердо.: наведено дело, 680 и 310-314.
27) Дринов Марин: Южные славяне и Византия в X век, Москва 1876, стр. 37-38.
28-30) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 310.
31) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 313.
32) Јиречек, К. Ј.: наведено дело, стр. 185.
33) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 314.
34) Манојловић Гавро: Јадранско приморје, стр. 71-72;
Грот, Яков Карлович: Известия Константина Багряна о Сербах и Хорватах, стр. 120 (према Ф. Шишићу).
35-38) Шишић Ф.: нав. дело, стр. 310, 318, 664. и 315.
39) Васињевски В. И Јернштет Ј.: Кекаумени стратегикон (објављено 1896. године у Петрограду); овде цитирано према нав. делу Љ. Јовановића, стр. 115.
40) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 316.
41) Рачки Фрањо: наведено дело, стр. 327.
(Развитак, 1962,бр 4-5)
Мапа словенских племена на којој се види расрострањеност тимочког „народа“ од Мораве скоро до црног Мора (до реке Јадре тачније у источној данашњој Бугарској, „захваљујући“ Русима крајем 19.века
словенска племена
Serbona's Weblog 
